Postoje male navike koje gotovo nikada ne pokazujemo pred drugim ljudima. Razgovaramo sami sa sobom, naglas komentarišemo ono što radimo, zamišljamo razgovore koji se još nisu dogodili ili se jednostavno ponašamo potpuno drugačije kada znamo da nas niko ne posmatra.

Jedna od tih navika posebno privlači pažnju: pričanje sa samim sobom naglas.

Iako nekome može delovati neobično, samo po sebi nije znak da sa osobom nešto nije u redu. Naprotiv, razgovor sa sobom može imati sasvim praktičnu psihološku funkciju.

Zašto pričamo sami sa sobom?

Kada neku misao izgovorimo naglas, ona postaje konkretnija. Umesto da se nekoliko ideja istovremeno vrti u glavi, dobijamo jasniji sled misli.

Zato ljudi ponekad naglas objašnjavaju sebi šta treba da urade, ponavljaju važne informacije ili komentarišu problem koji pokušavaju da reše.

Na taj način mogu lakše da organizuju misli i usmere pažnju.

A šta ako sami sa sobom vodite čitave razgovore?

Neki ljudi kada su sami zamišljaju razgovor sa drugom osobom, unapred pripremaju šta će reći ili ponavljaju određenu situaciju koja im se dogodila.

To može biti način da obrade iskustvo, sagledaju situaciju iz druge perspektive ili pripreme odgovor za budući razgovor.

Naravno, sama ova navika ne govori automatski kakva je nečija ličnost. Ljudi se razlikuju i po tome koliko često razgovaraju sa sobom i na koji način to rade.

Možda ste samo osoba koja mnogo razmišlja

Ako primetite da najviše razgovarate sa sobom kada pokušavate da donesete odluku, rešite problem ili organizujete obaveze, ta navika može jednostavno biti deo vašeg načina razmišljanja.

Ponekad upravo ono što radimo kada niko ne gleda otkriva kako pokušavamo da razumemo sopstvene misli.

Zato sledeći put kada shvatite da sami sa sobom vodite razgovor, nema potrebe da se pitate da li je to „čudno“. Mnogo je zanimljivije pitanje — šta vam vaš sopstveni um pokušava objasniti?

Sede dve osobe jedna pored druge, a ujutru jedna ima nekoliko ujeda komaraca, dok druga gotovo da nema nijedan. Mnogi su ovu pojavu primetili, a iza nje zaista postoji naučno objašnjenje.

Komarci ne biraju ljude nasumično. Privlače ih određeni signali koje naše telo proizvodi, pa zbog toga neki ljudi mogu biti češća meta od drugih.

Komarci „nanjuše“ ugljen-dioksid

Jedan od najvažnijih signala je ugljen-dioksid koji izdišemo.

Komarci mogu da ga registruju iz određene udaljenosti i tako pronađu potencijalnog domaćina. Kada se približe, koriste i druge informacije, poput telesne toplote i mirisa kože.

Zbog toga osoba koja se više kreće ili intenzivnije diše može u određenim okolnostima biti uočljivija komarcima.

Miris kože takođe igra veliku ulogu

Na površini kože žive različiti mikroorganizmi, a njihovom aktivnošću nastaju različita jedinjenja koja doprinose našem telesnom mirisu.

Upravo ta kombinacija mirisa može uticati na to koliko smo privlačni komarcima.

Zato se dešava da dve osobe koje sede jedna pored druge budu potpuno različito „zanimljive“ komarcima.

Znojenje može da privuče pažnju

Toplota tela, znoj i jedinjenja koja se nalaze na koži mogu dodatno pomoći komarcima da pronađu metu.

To je jedan od razloga zbog kojih ljudi tokom toplih večeri, naročito nakon fizičke aktivnosti, mogu primetiti više komaraca oko sebe.

Nije sve do krvne grupe

Često se može čuti da komarci „vole“ određenu krvnu grupu. Krvna grupa zaista može imati uticaj na privlačnost kod nekih vrsta komaraca, ali ona nije jedini faktor.

Mnogo je važnija kombinacija ugljen-dioksida, telesne toplote i hemijskih signala sa kože.

Zato, ako vas komarci tokom leta redovno pronalaze pre svih ostalih, verovatno nije stvar u tome da ste jednostavno „slabiji na ujede“. Vaše telo im možda šalje jače signale nego što to čini osoba koja sedi pored vas.

Uđete u drugu sobu po nešto, stanete nasred prostorije i odjednom shvatite da nemate pojma zbog čega ste došli. Vratite se na prethodno mesto – i u sekundi se setite šta ste hteli.

Ova svakodnevna situacija nije samo obična zaboravnost. Postoji zanimljivo psihološko objašnjenje poznato kao efekat praga.

Šta se događa kada promenimo prostoriju?

Naš mozak ne obrađuje samo ono što vidimo i čujemo. Okruženje u kojem se nalazimo povezano je i sa informacijama koje su nam trenutno važne.

Kada pređemo iz jedne prostorije u drugu, dolazi do promene konteksta. Mozak deo pažnje preusmerava na novo okruženje, a informacija zbog koje smo krenuli može privremeno da „padne u drugi plan“.

Zato ponekad stojimo u kuhinji i pokušavamo da se setimo zbog čega smo tamo došli.

Povratak u prethodnu prostoriju može da pomogne

Kada se vratimo na mesto na kojem smo prethodno bili, vraća se i deo prvobitnog konteksta.

Predmeti koje vidimo, položaj u prostoru ili čak ono što smo upravo radili mogu biti dovoljni da pokrenu asocijaciju i vrate nam informaciju koju smo na trenutak izgubili iz fokusa.

Zbog toga se često desi ono čuveno: „Aha, zato sam ovde došao!“

Nije znak da imate loše pamćenje

Ovakva situacija može da se dogodi svakome, posebno kada istovremeno razmišljamo o više stvari ili smo pod stresom i opterećeni obavezama.

Problem često nije u tome što je informacija potpuno nestala iz memorije, već u tome što joj u tom trenutku teško pristupamo.

Zato sledeći put kada zaboravite zbog čega ste ušli u sobu, ne morate odmah da krivite svoje pamćenje. Možda je vaš mozak samo promenio kontekst brže nego što ste očekivali.