Uz crvenu boju za jaja dobijate savete o lepoti, zdravlju i priče žena koje inspirišu, baš na vreme za prazničnu atmosferu.

Od subote, 4. aprila, na kioscima vas očekuje novi broj omiljenog ženskog magazina, koji ove nedelje donosi poseban praznični duh i praktičan poklon – crvenu boju za uskršnja jaja. Ovaj broj u potpunosti je posvećen pripremama za Uskrs, sa mnogo korisnih saveta i inspirativnih priča koje mogu doprineti da praznik protekne u znaku radosti i zajedništva.

Povodom jubileja od 30 godina postojanja, magazin nastavlja tradiciju da na naslovnici ističe žene koje su obeležile njegovu istoriju. Ovog puta, tu je reporterka Bojana Petrović, koja otvoreno govori o svom profesionalnom iskustvu i tome koliko joj znači da radi posao koji voli: „Važno mi je da svaki dan radim ono što volim i doprinosim zajednici“, ističe Bojana.

Rubrika ‘Moj novi stil’ donosi priču o Gordani Bogićević iz sela Sokolovo kod Lazarevca, kojoj su urednici magazina pružili priliku da potpuno osveži izgled i stekne novo samopouzdanje.

Kroz ovu ediciju, čitateljke mogu saznati više o običaju farbanja prvog crvenog jajeta, poznatog kao čuvarkuća, koji simbolizuje zaštitu i sreću u porodici. Magazin predstavlja i sedam prirodnih načina za farbanje jaja, kao i praznične recepte Jelene Marić, među kojima se izdvaja voćna pita „mađarica”.

Poznata glumica Vesna Čipčić deli svoja razmišljanja o životu, karijeri i roditeljstvu, dok inženjerka Anđela Milojević otkriva emotivnu priču o usvajanju i pronalasku porodice zahvaljujući novinskom tekstu. Tu je i priča o Nalediju Repaji, ženi iz plemena Zulu koja je obnovila svoj dom od blata i pretvorila ga u porodičnu oazu.

Za ljubiteljke mode, izdvojene su rese kao vodeći trend proleća, a magazin se osvrće i na stotu godišnjicu „male crne haljine” – komada koji je sinonim za žensku eleganciju. U odeljku o lepoti predstavljene su prednosti citrusnih parfema i važnost svakodnevne SPF zaštite kože. Dr Nenad Stanković podseća: „Ekrani mogu štetno uticati na kožu, pa je prevencija ključna.”

Zdravlje žena takođe je u fokusu, sa detaljnim opisom simptoma perimenopauze – od umora i nesanice do tzv. magle u mozgu, kao i savetima o prirodnim lekovima za alergije. Čitateljke su pozvane da se priključe zajednici magazina i budu informisane o temama važne za svakodnevni život žena.

Stiv Edsel je godinama tragao za biološkom majkom, a DNK test mu je doneo odgovore koji su mu promenili život

Stiv Edsel, Amerikanac u pedesetim godinama, ceo život je znao da je usvojen, ali nikada nije imao podatke o svojim biološkim roditeljima. Njegova priča započinje 1973. godine, kada je kao beba ostavljen u bolnici i ubrzo usvojen od strane porodice Edsel. Njegova biološka majka tada je imala samo 14 godina. Usvojitelji su mu otvoreno govorili o njegovom poreklu, dok je Stiv kao dete proučavao stare novinske isečke o napuštenoj bebi, nadajući se da će otkriti deo svoje prošlosti.

U tinejdžerskim godinama, Stiv je postajao sve radoznaliji o tome ko je njegova majka i zbog čega ga je ostavila. Seća se: „Imam 14 godina, isto koliko je ona imala kada me je rodila.” Iako je pokušao da je pronađe dok je bio mlađi, tek u četrdesetim godinama, zahvaljujući podršci supruge Mišel, odlučio je da ponovo počne potragu. Korišćenjem novih DNK testova pronašao je udaljene rođake, ali ne i roditelje. Sa stručnjakinjom za genetsku genealogiju, uspeo je da suzi potragu na dve žene.

Nakon nekoliko nedelja, otkriveno je da njegova biološka majka živi povučeno, daleko od svog rodnog mesta. Međutim, DNK analiza otkrila je i neprijatnu istinu – njegovi biološki roditelji su bliski rođaci. Kako kaže, rečenica „Izgleda da su vaši roditelji u krvnom srodstvu” promenila je sve. Stiv je bio zatečen, preplavljen emocijama od besa i osećaja manje vrednosti do saosećanja prema svojoj majci.

Kada je saznao da mu je otac zapravo brat njegove majke, odlučio je da joj se obrati. Poslao joj je pismo i nekoliko fotografija, želeći da podeli sa njom svoj život. Iako nije dobio odgovor, poštom je stigla potvrda da je pismo preuzeto. „Nikada nisam krivio svoju majku što me je ostavila. Sada je još više razumem”, naglašava Stiv, ističući koliko mu je sada jasna težina situacije u kojoj se njegova majka tada našla kao tinejdžerka.

Stiv se susreo sa zdravstvenim problemima i brigama zbog svog porekla, ali je veliku podršku pronašao u supruzi i zajednici ljudi sa sličnim iskustvima. Danas pomaže drugima koji tragaju za svojim biološkim porodicama. Iako nije ostvario kontakt sa majkom, povremeno joj šalje poruke i čestitke za rođendan. Sa usvojiteljima ima čvrst odnos i veruje da su razumevanje i podrška ključni za prevazilaženje životnih izazova.

Emilija Gavrilović napustila je rodni Taškent i porodicu kako bi sa suprugom Čedomirom gradila život u Srbiji

Umetnica Emilija Gavrilović, rođena Afretdinova i Tatarka poreklom iz Taškenta, odlučila je 2023. godine da zbog ljubavi započne život iznova u Srbiji. Njena priča započinje sasvim slučajno – preuzimanjem aplikacije za učenje jezika, gde je upoznala Čedomira iz Kragujevca. Iako nije znala ništa o Srbiji, a oboje nisu govorili isti jezik, veoma brzo se između njih pojavilo poverenje. Nakon samo dva meseca dopisivanja, Emilija je pozvala Čedomira da je poseti u Uzbekistanu kako bi se upoznali.

“Htela sam samo da učim jezik i upoznajem ljude, nisam verovala da tamo mogu da upoznam ljubav. Čak sam htela da obrišem aplikaciju, ali me je majka zaustavila i rekla da možda baš tu upoznam nekoga važnog”, ispričala je Emilija. Prvi susret u Taškentu bio je iznenađenje jer je Čedomir stigao ranije nego što je očekivano, a u početku su se razumeli pomoću onlajn prevodilaca. Njena porodica je Čedomira toplo prihvatila, što je mladom paru olakšalo prve zajedničke dane.

Čedomir je planirao da ostane dva meseca, ali je produžio boravak na pola godine. Tokom tog perioda živeli su zajedno, upoznavali se sa kulturološkim razlikama, a Emilijini roditelji su mu pomogli da se snađe u novoj sredini. Kada su odlučili da posete Srbiju i upoznaju Čedomirovu porodicu, morali su zbog vize prvo otići do Moskve, što je putovanje učinilo još emotivnijim za Emiliju. “Najteže mi je bilo da ostavim porodicu. Navikla sam na svoj život tamo, na sve što mi je poznato”, iskreno je rekla.

U Srbiji je Emiliju dočekala toplina i srdačnost, a Čedomir je, u skladu sa tradicijom, zatražio dozvolu za brak od njenog oca. Prvi utisci o arhitekturi, ljudima i hrani bili su joj veoma zanimljivi, a srpski jezik je najbrže naučila kroz svakodnevni život i razgovore: “Morala sam da budem među ljudima. Nisam mogla sama da učim kod kuće. Kroz razgovor i svakodnevni život sam naučila jezik”, kaže Emilija.

Nakon života u Srbiji, Emilija i Čedomir su se vratili u Taškent gde su proveli još dve godine, venčali se i kupili stan. Ipak, na kraju su odlučili da se trajno presele u Kragujevac. Danas Emilija ima svoj atelje, bavi se umetnošću i u svojim radovima spaja motive iz Uzbekistana i Srbije. “Imam svoj prostor, radim ono što volim i osećam da sam ostvarila ono o čemu sam maštala. Verujem u čuda i ovo je jedno od njih”, ističe Emilija. Njihova priča pokazuje da ljubav, hrabrost i podrška porodice mogu pomoći da se prevaziđu svi izazovi.