Uz crvenu boju za jaja dobijate savete o lepoti, zdravlju i priče žena koje inspirišu, baš na vreme za prazničnu atmosferu.

Od subote, 4. aprila, na kioscima vas očekuje novi broj omiljenog ženskog magazina, koji ove nedelje donosi poseban praznični duh i praktičan poklon – crvenu boju za uskršnja jaja. Ovaj broj u potpunosti je posvećen pripremama za Uskrs, sa mnogo korisnih saveta i inspirativnih priča koje mogu doprineti da praznik protekne u znaku radosti i zajedništva.

Povodom jubileja od 30 godina postojanja, magazin nastavlja tradiciju da na naslovnici ističe žene koje su obeležile njegovu istoriju. Ovog puta, tu je reporterka Bojana Petrović, koja otvoreno govori o svom profesionalnom iskustvu i tome koliko joj znači da radi posao koji voli: „Važno mi je da svaki dan radim ono što volim i doprinosim zajednici“, ističe Bojana.

Rubrika ‘Moj novi stil’ donosi priču o Gordani Bogićević iz sela Sokolovo kod Lazarevca, kojoj su urednici magazina pružili priliku da potpuno osveži izgled i stekne novo samopouzdanje.

Kroz ovu ediciju, čitateljke mogu saznati više o običaju farbanja prvog crvenog jajeta, poznatog kao čuvarkuća, koji simbolizuje zaštitu i sreću u porodici. Magazin predstavlja i sedam prirodnih načina za farbanje jaja, kao i praznične recepte Jelene Marić, među kojima se izdvaja voćna pita „mađarica”.

Poznata glumica Vesna Čipčić deli svoja razmišljanja o životu, karijeri i roditeljstvu, dok inženjerka Anđela Milojević otkriva emotivnu priču o usvajanju i pronalasku porodice zahvaljujući novinskom tekstu. Tu je i priča o Nalediju Repaji, ženi iz plemena Zulu koja je obnovila svoj dom od blata i pretvorila ga u porodičnu oazu.

Za ljubiteljke mode, izdvojene su rese kao vodeći trend proleća, a magazin se osvrće i na stotu godišnjicu „male crne haljine” – komada koji je sinonim za žensku eleganciju. U odeljku o lepoti predstavljene su prednosti citrusnih parfema i važnost svakodnevne SPF zaštite kože. Dr Nenad Stanković podseća: „Ekrani mogu štetno uticati na kožu, pa je prevencija ključna.”

Zdravlje žena takođe je u fokusu, sa detaljnim opisom simptoma perimenopauze – od umora i nesanice do tzv. magle u mozgu, kao i savetima o prirodnim lekovima za alergije. Čitateljke su pozvane da se priključe zajednici magazina i budu informisane o temama važne za svakodnevni život žena.

Emilija Gavrilović napustila je rodni Taškent i porodicu kako bi sa suprugom Čedomirom gradila život u Srbiji

Umetnica Emilija Gavrilović, rođena Afretdinova i Tatarka poreklom iz Taškenta, odlučila je 2023. godine da zbog ljubavi započne život iznova u Srbiji. Njena priča započinje sasvim slučajno – preuzimanjem aplikacije za učenje jezika, gde je upoznala Čedomira iz Kragujevca. Iako nije znala ništa o Srbiji, a oboje nisu govorili isti jezik, veoma brzo se između njih pojavilo poverenje. Nakon samo dva meseca dopisivanja, Emilija je pozvala Čedomira da je poseti u Uzbekistanu kako bi se upoznali.

“Htela sam samo da učim jezik i upoznajem ljude, nisam verovala da tamo mogu da upoznam ljubav. Čak sam htela da obrišem aplikaciju, ali me je majka zaustavila i rekla da možda baš tu upoznam nekoga važnog”, ispričala je Emilija. Prvi susret u Taškentu bio je iznenađenje jer je Čedomir stigao ranije nego što je očekivano, a u početku su se razumeli pomoću onlajn prevodilaca. Njena porodica je Čedomira toplo prihvatila, što je mladom paru olakšalo prve zajedničke dane.

Čedomir je planirao da ostane dva meseca, ali je produžio boravak na pola godine. Tokom tog perioda živeli su zajedno, upoznavali se sa kulturološkim razlikama, a Emilijini roditelji su mu pomogli da se snađe u novoj sredini. Kada su odlučili da posete Srbiju i upoznaju Čedomirovu porodicu, morali su zbog vize prvo otići do Moskve, što je putovanje učinilo još emotivnijim za Emiliju. “Najteže mi je bilo da ostavim porodicu. Navikla sam na svoj život tamo, na sve što mi je poznato”, iskreno je rekla.

U Srbiji je Emiliju dočekala toplina i srdačnost, a Čedomir je, u skladu sa tradicijom, zatražio dozvolu za brak od njenog oca. Prvi utisci o arhitekturi, ljudima i hrani bili su joj veoma zanimljivi, a srpski jezik je najbrže naučila kroz svakodnevni život i razgovore: “Morala sam da budem među ljudima. Nisam mogla sama da učim kod kuće. Kroz razgovor i svakodnevni život sam naučila jezik”, kaže Emilija.

Nakon života u Srbiji, Emilija i Čedomir su se vratili u Taškent gde su proveli još dve godine, venčali se i kupili stan. Ipak, na kraju su odlučili da se trajno presele u Kragujevac. Danas Emilija ima svoj atelje, bavi se umetnošću i u svojim radovima spaja motive iz Uzbekistana i Srbije. “Imam svoj prostor, radim ono što volim i osećam da sam ostvarila ono o čemu sam maštala. Verujem u čuda i ovo je jedno od njih”, ističe Emilija. Njihova priča pokazuje da ljubav, hrabrost i podrška porodice mogu pomoći da se prevaziđu svi izazovi.

Amerikanka je kroz ličnu borbu postala simbol podrške majkama širom sveta i podigla svest o međunarodnim otmicama dece

Betty Mahmoody je tokom osamdesetih godina vodila miran život u Mičigenu sa suprugom, Irancem Sajedom Bozorgom Mahmoodyjem, i njihovom ćerkom Mahtob. Porodična idila prekinuta je 1984. kada je njen suprug predložio putovanje u Teheran da poseti porodicu posle deset godina. Iako je bila zabrinuta zbog političkih prilika i rata, Betty je pristala na dvonedeljni odlazak u Iran, verujući svom mužu.

Po dolasku u Teheran, suočila se sa potpuno drugačijim načinom života. Tradicionalna pravila, ograničena sloboda žena i stroge norme predstavljali su šok za Betty. Kada je trebalo da se vrate, suprug joj je saopštio da ostaju u Iranu: “Sada si u mojoj zemlji, povinovaćeš se mojim zakonima”, rekao je Sajed Bozorg. Prema iranskim zakonima, Betty više nije mogla sama da napusti zemlju jer joj je kao ženi bila potrebna muževa dozvola.

Tokom narednih 18 meseci, Betty je doživljavala fizičko i psihičko zlostavljanje. Njena svakodnevica svela se na zaštitu ćerke i traženje izlaza. Shvatila je da otvoreni otpor ne daje rezultate, pa je promenila pristup: “Nakon dva meseca odlučila sam da me to neće izvući iz Irana i počela sam da budem fina prema svima”, ispričala je Betty. Postepeno je stekla poverenje okoline, što joj je omogućilo da povremeno izlazi sama i diskretno traži pomoć.

Krajem januara 1986, dok je suprug bio odsutan, Betty je sa petogodišnjom Mahtob iskoristila priliku za bekstvo. Sa samo najosnovnijim stvarima, uz pomoć krijumčara prešle su opasne planinske predele ka turskoj granici. “Od struka naniže bila sam potpuno paralizovana i dva muškarca su me prenela preko poslednje planine. Potpuno sam prepustila svoj život Bogu i verujem da nam je On pomogao”, opisuje Betty najteže trenutke. Nakon napornog puta, uspele su da se vrate u SAD.

Po povratku, Betty je okončala brak i svoj život posvetila podizanju svesti o međunarodnim otmicama dece. Osnovala je humanitarnu organizaciju za pomoć majkama u sličnoj situaciji i godinama držala predavanja širom sveta. “Moram da ispričam svoju priču kako bih pokušala da zaštitim decu koju svakodnevno otimaju i odvode u strane zemlje”, istakla je Betty.

Njene doživljaje opisuje knjiga “Ne bez moje ćerke”, koja je postala bestseler i ekranizovana u filmu sa Sali Fild u glavnoj ulozi. Iako je poslednjih godina manje prisutna u javnosti, njen doprinos borbi za prava žena i decu ostaje neizbrisiv. Njena ćerka Mahtob takođe je nastavila da deli njihova iskustva i izgradila svoj život.