Kejtlin iz Kanade opisuje iskustvo surogat majčinstva kada je ostala bez podrške porodice kojoj je želela da pomogne

Kejtlin Legasi iz Kanade odlučila je sa svega 20 godina da bude surogat majka za bračni par iz Velike Britanije. Njen motiv bila je želja da usreći one koji ne mogu da imaju decu, pa se prijavila putem onlajn foruma i upoznala Alis i Džejmsa, koji su godinama pokušavali da dobiju dete. “Verovala sam da ti ljubazni, brižni ljudi zaslužuju da budu roditelji, i da ja mogu da im pomognem”, priseća se Kejtlin.

Prema zakonima u Kanadi, surogat majčinstvo ne podrazumeva finansijsku nadoknadu, osim pokrića osnovnih troškova, što je Kejtlin i prihvatila. Dogovor je bio da se njih troje upišu u izvod iz matične knjige rođenih, dok bi ona ubrzo potom odustala od svih roditeljskih prava. Danas, Kejtlin smatra da niko mlađi od 25 godina ne bi trebalo da donosi ovako važnu odluku i priznaje: “Bila sam naivna sa jedva 20 godina”.

Na početku trudnoće, podrška i komunikacija sa parom iz Velike Britanije bili su redovni, ali su vremenom razgovori postali ređi, a uplata troškova je prestala. Kada je izrazila zabrinutost, Džejms joj je rekao da se razvodi i da je Alis napustila dom. Ubrzo nakon toga, predložili su joj da blizance preda na usvajanje. “Odjednom me je preplavila panika. Držala sam stomak i pitala se šta će biti s blizancima. Nisam znala odakle da počnem”, iskrena je Kejtlin.

Bez pravne zaštite, obratila se poznanici koja radi sa hraniteljskim porodicama i ubrzo upoznala Sofi i Roba, par koji je dugo čekao na usvajanje deteta. Sofi je bila uz nju tokom porođaja, a blizanci su rođeni u 33. nedelji i morali su da ostanu na intenzivnoj nezi. “Nije bilo onog naleta ljubavi kao sa mojom decom”, kaže Kejtlin. Kao zakonska majka, bila je odgovorna za medicinske odluke i boravila je sa blizancima u bolnici dok nije završen zvaničan proces usvajanja.

Par iz Velike Britanije, koji je prvobitno želeo decu, kasnije je odbio svaki kontakt, pa su Sofi i Rob morali uz pomoć privatnog detektiva da pronađu biološkog oca radi završetka usvajanja. “Kada su deca zvanično usvojena, osetila sam ogroman talas olakšanja. Sreća u nesreći bila je što se noćna mora konačno završila”, zaključuje Kejtlin. Danas, Kejtlin ima kontakt sa roditeljima blizanaca i ponosna je što je omogućila dvoje dece da pronađu svoj dom.

Stroga kontrola proteina i izbegavanje veštačkih zaslađivača ključni su za zdravlje dece sa fenilketonurijom

Fenilketonurija (FKU) je retka nasledna bolest koja zahteva posebnu pažnju od samog rođenja deteta. Ova genetska bolest znači da telo ne može da razgradi aminokiselinu fenilalanin, zbog nedostatka enzima fenilalanin hidroksilaze. Kada se fenilalanin nakuplja u organizmu, posebno u krvi i mozgu, može doći do ozbiljnih neuroloških problema ako se stanje ne otkrije i ne leči na vreme. Zato je od suštinskog značaja da nivo fenilalanina ostane nizak tokom celog života, što se postiže strogom dijetom.

Deca sa fenilketonurijom moraju imati potpuno kontrolisan unos hrane, sa velikim ograničenjem fenilalanina. Ova aminokiselina je zastupljena u gotovo svim proteinima, što roditeljima stvara dodatni izazov pri planiranju obroka. Ishrana dece sa ovom dijagnozom je vrlo ograničena i zahteva stalnu posvećenost. Pedijatrijska medicinska genetičarka dr Abigail Kacpura naglašava: “Ključno je naučiti koju hranu treba izbegavati i šta deca mogu bezbedno da jedu. To pomaže da se stanje drži pod kontrolom i deca budu što zdravija.” Ona ističe da cilj ishrane nije potpuna eliminacija fenilalanina, već održavanje dozvoljenog nivoa.

Preporučeni režim ishrane za decu sa fenilketonurijom podrazumeva izbegavanje namirnica sa visokim sadržajem fenilalanina: meso, riba, mlečni proizvodi, jaja, mahunarke, orašasti plodovi, proizvodi od soje i integralne žitarice. Pored toga, roditelji moraju obratiti pažnju na prisustvo aspartama, veštačkog zaslađivača koji se često nalazi u dijetalnim napicima, žvakama bez šećera, određenim žitaricama, vitaminskim suplementima i lekovima. Neophodno je da roditelji dobiju precizne informacije o dnevnoj dozvoljenoj količini fenilalanina i nauče kako da prate unos ove aminokiseline kod svog deteta.

Dr Kacpura savetuje: roditelji ne bi trebalo sami da prave plan ishrane, već da to rade u saradnji sa dijetetičarem i celim zdravstvenim timom. “Važno je sarađivati sa stručnjacima kako bi se napravio plan ishrane prilagođen medicinskim potrebama deteta”, naglašava ona. Samo uz pažljivo praćenje i redovnu kontrolu može se sprečiti preveliko nakupljanje fenilalanina, koje može naneti ozbiljnu štetu detetovom mozgu i izazvati kašnjenje u razvoju ili intelektualne poteškoće.

Ovakav režim ishrane ostaje obavezan tokom čitavog života, uz redovne provere nivoa fenilalanina u krvi. Iako je uvođenje i održavanje takve dijete zahtevan zadatak za porodicu, to je jedini način da dete sa fenilketonurijom ostane zdravo i ima šansu za normalan razvoj.

Nakon gubitka oca, Ljudmila nailazi na tajno pismo koje otkriva čuvanu porodičnu tajnu i donosi joj utehu

Ljudmila iz Voronježa, u svojoj 46. godini, suočila se sa velikim gubitkom – ostala je bez oca koji joj je bio najvažnija podrška kroz život. Sahrana, kojoj su prisustvovali porodica i prijatelji, protekla je uz reči komšija da 74 godine nisu vreme za odlazak. Posle smrti supruge, njen otac je postao povučen, što je Ljudmila primetila još prošle godine – povukao se iz svakodnevnog života i često provodio vreme u razmišljanju na tremu njihove kuće.

Nakon sahrane, vratila se u očev dom da sredi potrebne papire za notara, među kojima su izvodi iz matične knjige rođenih i venčani list. Prilikom pretrage fioka naišla je na fascikle i kutije, a na dnu je pronašla zapečaćenu smeđu kovertu sa natpisom očevim rukopisom: „Ljudokice. Otvori posle moje smrti.”

Unutra je pronašla pismo i dve potvrde. U dirljivom pismu otac joj se obraća rečima: „Ljudokice. Ako ovo čitaš, znači da mene više nema. Hteo sam da ti kažem dok sam bio živ, ali nisam mogao. Bio sam uplašen. Ti nisi moja biološka ćerka.” Detaljno je opisao kako je njena majka bila trudna kada su se upoznali, ali je odlučio da je zaprosi i brine o detetu. „Venčali smo se na proleće, rodila si se na jesen. Upisao sam te na svoje ime. Kada si imala pet godina, uradio sam DNK test”, piše u pismu. Uz pismo su bili i laboratorijski nalaz iz 1983. godine, koji potvrđuje da nema biološkog srodstva, kao i potvrda o usvajanju sa istim datumom.

Otac je priznao da ga je bilo strah da bi istina mogla promeniti način na koji ga Ljudmila doživljava, ali je naglasio: „Tata te je izabrao. Zato što sam te izabrao. Svakog dana. Svake godine.”

Ljudmila se priseća detinjstva i trenutaka sa ocem – od običnih subota kada je pekao hleb do svakodnevnih navika koje su ih zbližavale. „Mogao je da ode. Nije. Mogao je da kaže istinu. Nije. Nosio je to sam”, kaže ona. Ova poruka je za nju bila i šok i uteha, jer je shvatila da je ljubav i pažnja koju je dobijala bila rezultat njegovog izbora, a ne samo krvne veze.

Sledećeg jutra, dokumenta je predala notaru, a sadržaj pisma odlučila je da zadrži za sebe, smatrajući da joj to donosi lični mir i jasnoću o svemu što je prošla. „Ti si moj otac. Svakog dana. Svake godine. I to se nikada neće promeniti”, zaključuje Ljudmila.