Adrijana i Maja iz Rumunije dokazuju kako ljubav, strpljenje i otvoren razgovor mogu izgraditi snažnu vezu između majke i deteta

Adrijana Vasiljesku iz Rumunije odlučila je pre tri godine da postane samohrana majka usvajanjem devojčice. Sa 46 godina i iza sebe uspešnom karijerom, bila je spremna da pruži dom i ljubav detetu kojem je to najviše potrebno. Njena ćerka Maja imala je gotovo osam godina kada su prvi put počele zajednički život, što je donelo i mnoge izazove, ali i dragocene trenutke bliskosti. Adrijana je oduvek želela da usvoji devojčicu, a kada je ugledala Majinu fotografiju, kaže da je odmah osetila povezanost: „Njene mirne oči i iskren osmeh odmah su me osvojili.” Ipak, prvi susret nije bio lak, jer Maja nije bila spremna da upozna novu osobu. Uz puno strpljenja i podršku stručnjaka, njih dve su postepeno gradile međusobno poverenje. Prvi zajednički praznici, Božić, polazak u školu sa majkom i bakom, kao i svakodnevni mali trenuci, pomogli su Maji da se navikne na novu sredinu. Promena iz hraniteljske porodice bila je posebno teška – Maja je često plakala noću i povlačila se u sebe, a Adrijana je tada mogla samo da je zagrli i pokaže koliko je voli. „Njene oči su izgubile sjaj. Trebalo joj je vreme da se smiri, ali je pokazala koliko je snažna i hrabra“, iskreno deli Adrijana. Prilagođavanje novoj školi donelo je dodatne poteškoće. Maja je u početku odbijala školu iz straha od reakcija drugih i čak nije želela ni da jede. Adrijana je tada organizovala obroke sa decom iz komšiluka i vodila otvorene razgovore sa Majom o svemu što je muči. „Sve rešavamo razgovorom. Verujem da će njeni strahovi vremenom nestati“, kaže ona. Maja je bila uključena u sve važne odluke – od promene škole do izbora imena, što joj je dodatno davalo osećaj sigurnosti. „Objasnila sam joj da sam je tražila i čekala čitav život. Zajedno donosimo odluke i trudim se da uvek zna koliko je voljena“, ističe Adrijana. Danas su Adrijana i Maja veoma povezane. Maja sada svoju majku zove „mama“ i bez zadrške pokazuje emocije. „Otkako je Maja sa mnom, svaki dan mi je ispunjen radošću. Njena sreća mi je najvažnija“, zaključuje Adrijana. Ova priča podseća koliko su ljubav, strpljenje i iskren razgovor važni za izgradnju poverenja i sreće u porodici nakon usvajanja.

Žene širom sveta sve češće dele svoja iskustva o majčinstvu, naglašavajući važnost podrške i razumevanja

Sve veći broj žena globalno otvoreno govori o izazovima koje donosi majčinstvo, kao i o emotivnim dilemama koje se javljaju nakon rođenja dece. Posebno se ističe potreba za većom podrškom i razumevanjem iz okoline. Karmen, učiteljica iz Velike Britanije u svojim četrdesetim i majka dečaka od deset godina, javno je progovorila o osećaju kajanja koji je dugo skrivala zbog straha od osude. Iako ne dovodi u pitanje ljubav prema svom detetu, ona priznaje: “Majčinstvo mi je uzelo zdravlje, vreme, novac, snagu, telo. Cena je previsoka, a trošak doživotan.” Njena priča odjeknula je među ženama koje, iako su povezane sa svojom decom, iskreno priznaju da bi, da mogu da biraju ponovo, izabrale drugačiji put.

O ovim osećanjima retko se otvoreno govori u društvu, a žene različitih godina i porekla često svoja iskustva dele anonimno na forumima i u zatvorenim grupama, ističući da strah od osude i dalje postoji. Psihoterapeutkinja Ana Matur objašnjava: “Kada se žene osete dovoljno bezbedno da progovore o kajanju, ono što ispliva nisu mržnja ni zanemarivanje, već osećaj izolacije, iscrpljenosti ili gubitka identiteta.”

Karmen je posebno tokom ranih dana majčinstva, dok je njen sin bio beba, uživala u roditeljskoj ulozi, ali je stalno osećala strah, naročito kada su se javila kašnjenja u razvoju deteta, koja su srećom prevaziđena. Konstantan stres i briga vremenom su uticali na njeno zdravlje i doveli do razvoja autoimune bolesti. Svoja osećanja opisuje rečima: “Majčinstvo je beskrajan posao koji radite čak i kada to ne želite, jer od vas zavisi jedna mala osoba. Osećaj je kao da ste sve vreme u zamci iz koje ne možete da pobegnete.”

Sociološkinja Orna Donat, autorka studije o kajanju zbog majčinstva, naglašava da se razlika između kajanja i ljubavi prema detetu često pogrešno tumači. Njena istraživanja ukazuju na to da se mnoge žene osećaju prevareno jer društvo idealizuje majčinstvo i retko pominje njegove teške strane. Prema podacima iz Poljske iz 2023. godine, između pet i 14 odsto roditelja žali zbog odluke da postanu roditelji.

U zatvorenim grupama na društvenim mrežama, gde je i Karmen članica, okupljaju se desetine hiljada žena iz celog sveta. Jedna žena iz Australije deli: “Majčinstvo je puno slatkih trenutaka, ali oni ne nadoknađuju slobodu koju sam mogla da imam umesto toga. Finansije su nategnute, a ciljevi i ambicije su na čekanju.”

Psihoterapeutkinja Margaret O’Konor smatra da mlađe generacije drugačije gledaju na roditeljstvo i da su svesnije da je to lični izbor. “Važno je doneti odluku iz sopstvenih razloga, a ne pod uticajem partnera ili porodice”, ističe ona i dodaje da je realnost roditeljstva često zahtevnija od onoga što društvo prikazuje.

Za mnoge žene osećaj kajanja nije znak manjka ljubavi prema deci, već žal za propuštenim prilikama i životom koji su mogle da vode. Karmen i mnoge druge naglašavaju koliko su podrška, otvoren razgovor i prihvatanje sopstvenih osećanja bez stida ključni. “Više se ne osećam kao čudovište”, zaključuje Karmen, koja danas, zahvaljujući terapiji, uspešnije balansira između roditeljstva i svojih potreba.

Iskustvo muškarca koji se, nakon 23 godine zajedničkog života, suočava sa razlozima za razvod

Branislav je, nakon više od dvadeset godina braka, odlučio da napusti suprugu i započne nov početak. Iako su ljudi iz njegovog okruženja imali različita mišljenja o tome i često ga osuđivali, njegova odluka nije bila ishitrena – proistekla je iz dugogodišnjeg unutrašnjeg preispitivanja i pokušaja da brak sačuva. U razgovoru sa prijateljima Branislav je otvoreno govorio o razlozima zbog kojih je razvod postao jedina opcija.

Kako sam kaže, „vremenom sam izgubio osećaj da sam priznat kao osoba sa svojim interesima i željama. Sve češće sam morao da se prilagođavam, a ono što je meni bilo važno postajalo je nebitno.“ Tokom godina je trpeo stalnu kontrolu, od upravljanja zajedničkim novcem do toga s kim provodi vreme, što mu je sve više narušavalo slobodu.

Iako se trudio da bude posvećen partner, izostanak zahvalnosti i priznanja doveo je do osećaja nevidljivosti u vezi. Emocionalna distanca između supružnika je rasla, a svaki pokušaj razgovora o sopstvenim osećanjima naišao bi na ravnodušnost. Kako navodi, stalne kritike i zamerke su s vremenom poljuljale njegovo samopouzdanje.

Bliskost među partnerima gotovo da je nestala, a Branislav je imao utisak da deli prostor sa osobom koja mu više nije partner. Finansijski pritisak da obezbedi sve za porodicu bio je konstantan, dok su njegove sopstvene potrebe ostajale zanemarene. Česte svađe i napeta atmosfera dodatno su pogoršali svakodnevni život i mentalno zdravlje.

„Nije bilo brige za moje mentalno stanje. Kada sam pokušao da razgovaram o tome ili predložio da potražim pomoć, naišao sam na podsmeh“, iskren je Branislav. Odluka o razvodu nije bila impulsivna, već rezultat dugog razmišljanja i pokušaja da popravi odnos. Na kraju, ključni razlog za kraj braka bio je potpuni gubitak međusobnog poštovanja, zbog čega se, kako kaže, više nije prepoznavao u svom životu.

Ovako lične priče mogu biti značajne za mnoge žene, jer podsećaju na važnost međusobnog poštovanja, otvorene komunikacije i brige o mentalnom zdravlju u dugotrajnim vezama.