Zamislimo jedan neobičan dan.

Nema automobila na ulicama Beograda. Autobusi i druga sredstva prevoza rade, ljudi mogu da se kreću pešice i biciklima, ali privatnih automobila jednostavno nema.

Prva promena bila bi – tišina.

Grad bi odjednom bio mnogo tiši

Najveća razlika verovatno bi se osetila u buci.

Nestali bi motori, trubljenje, kočenje i neprekidno strujanje automobila.

Ljudi bi mogli jasnije da čuju razgovore, ptice i zvukove koji su inače potisnuti saobraćajem.

Parking bi odjednom izgledao potpuno drugačije

Brojne površine koje danas zauzimaju parkirana vozila bile bi prazne.

Neke bi mogle da postanu prostori za pešake, zelenilo, klupe, terase ili biciklističke staze.

Čak i jedan dan bez automobila pokazao bi koliko prostora grad zapravo koristi za njihovo kretanje i parkiranje.

Ulice bi pripale ljudima

Šetnja bi bila drugačija.

Roditelji bi mogli opuštenije da se kreću sa decom, ljudi bi se duže zadržavali na ulici, a biciklisti bi imali više prostora.

Neke ulice koje danas deluju kao saobraćajni koridori mogle bi da izgledaju kao pravi javni prostori.

Vazduh bi se takođe menjao

Jedan dan ne bi magično rešio problem zagađenja, ali smanjenje saobraćaja bi pokazalo koliko transport utiče na kvalitet vazduha i okolinu.

Posebno bi se razlika osećala u prometnim delovima grada.

Ali život bi imao i ozbiljne izazove

Naravno, takav scenario nije jednostavan.

Ljudi koji svakodnevno zavise od automobila morali bi da pronađu alternativu. Dostava robe, hitne službe, osobe sa invaliditetom i brojna zanimanja imaju posebne potrebe.

Zato ideja jednog dana bez automobila nije toliko pitanje zabrane koliko zamišljanja drugačijeg grada.

Možda je najzanimljivije pitanje šta bismo primetili

Kada bi automobili nestali samo na 24 sata, verovatno bismo tek tada shvatili koliko su prisutni u našem svakodnevnom životu.

Čuli bismo grad drugačije, hodali drugačije i verovatno mnogo više primećivali prostor oko sebe.

A kada bi se automobili sutradan vratili, možda bismo ih prvi put čuli potpuno novim ušima.

Zamislite da se u jednom trenutku dogodi nešto što zvuči gotovo nemoguće: Zemlja iznenada prestane da se okreće oko svoje ose.

I to ne zauvek.

Samo na pet sekundi.

Na prvi pogled, pet sekundi deluje prekratko da bi moglo da izazove ozbiljne posledice. Međutim, problem nije samo u tome što se Zemlja okreće – već u tome što se zajedno sa njom kreću atmosfera, okeani, ljudi, zgrade i sve što se nalazi na površini.

Zemlja se na ekvatoru okreće brzinom od približno 1.670 kilometara na sat.

Ako bi se čvrsta Zemlja naglo zaustavila, sve što nije čvrsto vezano za njenu površinu pokušalo bi da nastavi da se kreće istom brzinom.

Ne bismo jednostavno „stali“

To je najvažniji deo scenarija.

Čovek koji stoji na Zemlji trenutno se zajedno sa planetom kreće velikom brzinom. Ako bi se tlo ispod njega iznenada zaustavilo, njegovo telo bi zbog inercije nastavilo da se kreće.

Isto bi važilo za automobile, objekte, vodu i atmosferu.

Posledice bi zavisile od geografskog položaja. Brzina rotacije je najveća na ekvatoru, dok je na polovima praktično nula. Zbog toga bi efekat bio ekstremniji što ste bliže ekvatoru.

Atmosfera ne bi odmah poslušala Zemlju

Vazduh takođe ima sopstveni zamah.

NASA navodi da su atmosfera, okeani i čvrsta Zemlja povezani razmenom ugaonog momenta i da kretanje atmosfere može uticati na rotaciju planete.

U našem zamišljenom scenariju, ako bi se tlo naglo zaustavilo, atmosfera bi nastavila da se kreće.

To bi značilo ogromna strujanja vazduha, daleko snažnija od uobičajenih vetrova.

Okeani bi nastavili da se kreću

Još dramatičnija bila bi situacija sa vodom.

Okeani imaju ogromnu masu i sopstvenu inerciju. NASA posebno ističe da okeani imaju veliku „inerciju“ i da se njihovo kretanje ne menja trenutno.

Ako bi se Zemljina površina naglo zaustavila, voda bi nastavila da se kreće.

Na nekim mestima to bi moglo da izazove ogromne talase i katastrofalne promene duž obala.

A šta bi se dogodilo posle pet sekundi?

Ovde dolazi najzanimljiviji deo.

Ako bi se Zemlja odjednom zaustavila, a zatim tačno posle pet sekundi ponovo nastavila da se okreće istom brzinom, planetarna katastrofa ne bi jednostavno „nestala“ kada prođe pet sekundi.

Tlo bi ponovo krenulo, dok bi atmosfera, voda i objekti pokušavali da zadrže svoje prethodno kretanje.

Drugim rečima, dobili bismo dva ekstremna trenutka: naglo zaustavljanje i naglo ponovno pokretanje.

Da li bi se Zemljina orbita promenila?

Ne.

Zemljina rotacija oko sopstvene ose i njeno kretanje oko Sunca dve su različite stvari. Privremeni prestanak rotacije ne bi značio da Zemlja prestaje da kruži oko Sunca.

Međutim, život na površini bi već pretrpeo ogromne posledice.

Ali postoji jedna važna stvar

Ovaj scenario je hipotetički.

Zemlja se ne zaustavlja naglo. Njena rotacija se prirodno veoma malo menja zbog procesa u atmosferi, okeanima, unutrašnjosti planete i preraspodele mase. Naučnici te promene precizno prate, a NASA navodi da se rotacija Zemlje neprestano meri i da na nju utiču različiti procesi.

Zato nema razloga za strah da će se jednog jutra planeta jednostavno zaustaviti.

Ali ovaj misaoni eksperiment pokazuje nešto fascinantno: mi ne osećamo da se Zemlja kreće jer se sve oko nas kreće zajedno sa njom.

Tek kada zamislimo da se taj savršeno usklađeni pokret iznenada prekine, postaje jasno koliko je ogromna količina energije i zamaha koju planeta neprestano nosi sa sobom.

Pet sekundi bi, u takvom ekstremnom scenariju, bilo više nego dovoljno da svet izgleda potpuno drugačije.

Mnogi su primetili isti fenomen tokom leta: nebo se otvori, padne jaka kiša, temperatura nakratko padne, a onda nakon nekoliko minuta ili sati vazduh ponovo postane težak i sparan.

Razlog se krije u vlažnosti vazduha i temperaturi.

Kiša donosi vlagu u vazduh

Kada kiša padne na zagrejano tlo, deo vode počinje da isparava. Istovremeno, voda koja se nalazi na ulicama, krovovima, automobilima i biljkama takođe prelazi u vazduh.

Ako se nakon pljuska pojavi Sunce i ponovo zagreje površinu, isparavanje se ubrzava.

Rezultat je povećanje količine vodene pare u vazduhu, pa imamo osećaj da je vazduh teži i lepljiviji.

Nije sve u temperaturi

Sparina ne zavisi samo od toga koliko je stepeni. Važna je i relativna vlažnost vazduha.

Kada je vazduh veoma vlažan, znoj sa kože teže isparava. A upravo isparavanje znoja pomaže telu da se hladi.

Zbog toga 30 stepeni uz visoku vlažnost može biti mnogo neprijatnije nego ista temperatura kada je vazduh suv.

Zašto posle pljuska nekad bude gore nego pre njega?

Ako pljusak samo nakratko obori temperaturu, a zatim ponovo dođe do zagrevanja, vlaga koja je ostala u vazduhu može stvoriti izrazito sparne uslove.

Zato se posle letnje kiše često javlja osećaj da se vazduh „ne može udahnuti“ i da se telo mnogo teže hladi.

Dakle, kiša ne znači automatski i kraj sparine. Ako nakon pljuska brzo ponovo ugreje Sunce, kombinacija visoke vlage i temperature može napraviti još neprijatnije uslove.