Visoko iznad planinskih vrhova, daleko od gradskih svetala, povremeno se pojavljuju neobični bljeskovi ili tačke koje deluju kao da lebde iznad horizonta. Najzanimljivije je što ljudi koji ih posmatraju često tvrde da se pojavljuju na približno istom mestu.

Takvi prizori godinama podstiču priče o nepoznatim pojavama. Neki ih povezuju sa meteorološkim fenomenima, drugi sa udaljenim izvorima svetlosti, avionima ili refleksijama koje se zbog mraka i konfiguracije terena teško mogu pravilno proceniti.

Planine su posebno pogodne za ovakve misterije. Velika udaljenost, magla, oblaci i nedostatak objekata sa kojima bi posmatrač mogao da uporedi veličinu i udaljenost svetlosti lako mogu da prevare ljudsko oko.

Ponekad svetlost koja izgleda kao da se nalazi tik iznad planine zapravo može biti mnogo udaljenija. Zbog perspektive deluje kao da lebdi tačno iznad određenog vrha, dok se njen pravi izvor nalazi kilometrima dalje.

Ipak, kada više ljudi nezavisno prijavi sličan prizor, priča postaje još zanimljivija. Bez preciznog snimka, lokacije i podataka o vremenskim uslovima teško je sa sigurnošću utvrditi šta je neko zaista video.

Možda iza ovih svetala nema ničeg natprirodnog. Ali upravo kombinacija mraka, planinskog pejzaža i nepoznatog izvora svetlosti dovoljna je da običan prizor preraste u misteriju koja se godinama prepričava.

Brisači mogu da izgledaju potpuno ispravno, da na prvi pogled nemaju pukotine i da i dalje uspešno uklanjaju vodu sa vetrobranskog stakla. Ipak, čim ih uključite, počinje poznato neprijatno škripanje.

Mnogi tada pomisle da je vreme za zamenu, ali uzrok ne mora uvek biti istrošena guma.

Nije problem uvek u samom brisaču

Gumica brisača vremenom gubi elastičnost čak i kada spolja izgleda očuvano. Sunce, visoke i niske temperature, prašina i hemikalije sa puta mogu promeniti njenu površinu.

Kada više nije dovoljno fleksibilna, ne klizi glatko preko stakla, već se pri promeni pravca blago „zalepljuje“ za površinu i naglo pomera. Upravo tada nastaje karakteristično škripanje.

Prljavo staklo može da napravi isti problem

Ponekad brisači nisu glavni krivac. Na vetrobranskom staklu mogu da se nakupe masnoća, sitna prašina, ostaci insekata ili naslage iz tečnosti za pranje.

Brisač tada ne prelazi preko potpuno glatke površine, pa se povećava trenje i pojavljuje neprijatan zvuk.

Zašto se škripanje nekad čuje samo kada je staklo skoro suvo?

To je još jedan čest slučaj. Kada preko stakla ima dovoljno vode, ona deluje kao svojevrsno podmazivanje i omogućava lakše klizanje gumice.

Na gotovo suvom staklu trenje je veće, pa brisač može početi da vibrira i proizvodi zvuk. Zbog toga nije dobra navika uključivati brisače na potpuno suvom vetrobranu.

Kada je zaista vreme za nove brisače?

Ako brisači ostavljaju tragove, preskaču delove stakla, razmazuju vodu ili njihova gumica postane tvrda i ispucala, zamena je mnogo bolja opcija od pokušaja da se problem reši samo čišćenjem.

Zato škripanje nije uvek znak da je brisač „mrtav“. Nekada je dovoljan problem sa čistoćom stakla ili promenjena površina gumice, ali neprijatan zvuk ipak treba shvatiti kao znak da brisači više ne rade potpuno idealno.

A upravo je to nešto što vozači često primete tek kada im je dobra vidljivost najpotrebnija — tokom jake kiše.

Zamislite da se Zemlja iznenada zaustavi. Ne na nekoliko minuta ili sati, već na samo jednu sekundu. Iako zvuči kao kratkotrajna i bezazlena promena, posledice bi bile dramatične.

Naša planeta se neprestano okreće oko svoje ose, a brzina rotacije zavisi od mesta na kojem se nalazimo. Na ekvatoru površina Zemlje kreće se brzinom od oko 1.670 kilometara na sat.

Ukoliko bi se Zemlja iznenada zaustavila, ali bi atmosfera i sve što se nalazi na površini nastavili da se kreću istom brzinom, nastao bi ogroman problem.

Ljudi, automobili, objekti, voda i vazduh nastavili bi da se kreću usled inercije. To bi bilo slično situaciji u kojoj se automobil kreće velikom brzinom, a zatim iznenada zakoči – samo što bi u ovom slučaju „automobil“ bila cela planeta.

Posledice bi bile najteže u oblastima blizu ekvatora, gde je brzina rotacije najveća. Atmosfera bi nastavila da se kreće, što bi izazvalo ekstremne vetrove, dok bi okeani i mora takođe bili pokrenuti ogromnom silom.

Zemljina površina bi se, nakon te jedne sekunde, ponovo nastavila okretati. Međutim, naglo zaustavljanje i ponovno pokretanje bilo bi dovoljno da izazove katastrofalne posledice širom planete.

Važno je, međutim, napraviti razliku između naglog zaustavljanja i postepenog usporavanja. Kada bi se Zemlja veoma polako usporavala, ljudi bi imali vremena da se prilagode promenama. Problem nastaje upravo zbog iznenadne promene brzine.

Dakle, jedna sekunda zvuči kratko, ali kada bi Zemlja prestala da se okreće „preko noći“, posledice ne bi bile nimalo kratkotrajne. Naša svakodnevica zavisi od toga što se planeta kreće stabilno i gotovo neprimetno – a nagli prekid tog kretanja pokazao bi koliko je Zemljina rotacija važna za život kakav poznajemo.