Dovoljna je sekunda nepažnje da se bezazlena vožnja pretvori u opasnu situaciju. Umor, telefon, brzina, loši vremenski uslovi i nepropisno ponašanje drugih učesnika samo su neki od rizika koje vozači svakodnevno sreću na putu.

Bez obzira na to da li vozite nekoliko kilometara do posla ili krećete na duži put, bezbednost u saobraćaju počinje pažnjom za volanom. Neke opasnosti na putu lako je predvideti, dok se druge mogu pojaviti iznenada.

Telefon za volanom može skupo da košta

Čitanje poruke ili kratko proveravanje obaveštenja deluje bezazleno, ali odvlači pažnju sa puta. Nekoliko sekundi dovoljno je da vozač ne primeti pešaka, vozilo koje koči ili prepreku na kolovozu.

Umor je ozbiljan rizik

Duga vožnja bez odmora može smanjiti koncentraciju i usporiti reakcije. Ako osećate pospanost, nemojte pokušavati da je „pobedite“ muzikom ili otvorenim prozorom. Bezbednije je napraviti pauzu i odmoriti se.

Kiša i magla menjaju uslove vožnje

Mokar kolovoz smanjuje prijanjanje pneumatika, dok magla može značajno smanjiti vidljivost. U takvim uslovima potrebno je prilagoditi brzinu i povećati odstojanje od vozila ispred.

Brzina ne ostavlja mnogo vremena za reakciju

Što je brzina veća, vozaču je potrebno više vremena i prostora da zaustavi vozilo. Prilagođavanje brzine uslovima na putu jedan je od najvažnijih načina da se smanji rizik.

Ne zaboravite na pešake i bicikliste

Poseban oprez potreban je u blizini škola, raskrsnica, pešačkih prelaza i naseljenih mesta. Pešaci i biciklisti su među najranjivijim učesnicima u saobraćaju, pa vozači treba da budu spremni na njihove iznenadne poteze.

Najopasnija greška u vožnji često je ona za koju mislimo da nam se ne može dogoditi. Zato vezivanje pojasa, poštovanje ograničenja brzine, izbegavanje telefona i prilagođavanje vožnje vremenskim uslovima treba da budu navika, a ne izuzetak.

Visoko iznad planinskih vrhova, daleko od gradskih svetala, povremeno se pojavljuju neobični bljeskovi ili tačke koje deluju kao da lebde iznad horizonta. Najzanimljivije je što ljudi koji ih posmatraju često tvrde da se pojavljuju na približno istom mestu.

Takvi prizori godinama podstiču priče o nepoznatim pojavama. Neki ih povezuju sa meteorološkim fenomenima, drugi sa udaljenim izvorima svetlosti, avionima ili refleksijama koje se zbog mraka i konfiguracije terena teško mogu pravilno proceniti.

Planine su posebno pogodne za ovakve misterije. Velika udaljenost, magla, oblaci i nedostatak objekata sa kojima bi posmatrač mogao da uporedi veličinu i udaljenost svetlosti lako mogu da prevare ljudsko oko.

Ponekad svetlost koja izgleda kao da se nalazi tik iznad planine zapravo može biti mnogo udaljenija. Zbog perspektive deluje kao da lebdi tačno iznad određenog vrha, dok se njen pravi izvor nalazi kilometrima dalje.

Ipak, kada više ljudi nezavisno prijavi sličan prizor, priča postaje još zanimljivija. Bez preciznog snimka, lokacije i podataka o vremenskim uslovima teško je sa sigurnošću utvrditi šta je neko zaista video.

Možda iza ovih svetala nema ničeg natprirodnog. Ali upravo kombinacija mraka, planinskog pejzaža i nepoznatog izvora svetlosti dovoljna je da običan prizor preraste u misteriju koja se godinama prepričava.

Brisači mogu da izgledaju potpuno ispravno, da na prvi pogled nemaju pukotine i da i dalje uspešno uklanjaju vodu sa vetrobranskog stakla. Ipak, čim ih uključite, počinje poznato neprijatno škripanje.

Mnogi tada pomisle da je vreme za zamenu, ali uzrok ne mora uvek biti istrošena guma.

Nije problem uvek u samom brisaču

Gumica brisača vremenom gubi elastičnost čak i kada spolja izgleda očuvano. Sunce, visoke i niske temperature, prašina i hemikalije sa puta mogu promeniti njenu površinu.

Kada više nije dovoljno fleksibilna, ne klizi glatko preko stakla, već se pri promeni pravca blago „zalepljuje“ za površinu i naglo pomera. Upravo tada nastaje karakteristično škripanje.

Prljavo staklo može da napravi isti problem

Ponekad brisači nisu glavni krivac. Na vetrobranskom staklu mogu da se nakupe masnoća, sitna prašina, ostaci insekata ili naslage iz tečnosti za pranje.

Brisač tada ne prelazi preko potpuno glatke površine, pa se povećava trenje i pojavljuje neprijatan zvuk.

Zašto se škripanje nekad čuje samo kada je staklo skoro suvo?

To je još jedan čest slučaj. Kada preko stakla ima dovoljno vode, ona deluje kao svojevrsno podmazivanje i omogućava lakše klizanje gumice.

Na gotovo suvom staklu trenje je veće, pa brisač može početi da vibrira i proizvodi zvuk. Zbog toga nije dobra navika uključivati brisače na potpuno suvom vetrobranu.

Kada je zaista vreme za nove brisače?

Ako brisači ostavljaju tragove, preskaču delove stakla, razmazuju vodu ili njihova gumica postane tvrda i ispucala, zamena je mnogo bolja opcija od pokušaja da se problem reši samo čišćenjem.

Zato škripanje nije uvek znak da je brisač „mrtav“. Nekada je dovoljan problem sa čistoćom stakla ili promenjena površina gumice, ali neprijatan zvuk ipak treba shvatiti kao znak da brisači više ne rade potpuno idealno.

A upravo je to nešto što vozači često primete tek kada im je dobra vidljivost najpotrebnija — tokom jake kiše.