Brisači mogu da izgledaju potpuno ispravno, da na prvi pogled nemaju pukotine i da i dalje uspešno uklanjaju vodu sa vetrobranskog stakla. Ipak, čim ih uključite, počinje poznato neprijatno škripanje.

Mnogi tada pomisle da je vreme za zamenu, ali uzrok ne mora uvek biti istrošena guma.

Nije problem uvek u samom brisaču

Gumica brisača vremenom gubi elastičnost čak i kada spolja izgleda očuvano. Sunce, visoke i niske temperature, prašina i hemikalije sa puta mogu promeniti njenu površinu.

Kada više nije dovoljno fleksibilna, ne klizi glatko preko stakla, već se pri promeni pravca blago „zalepljuje“ za površinu i naglo pomera. Upravo tada nastaje karakteristično škripanje.

Prljavo staklo može da napravi isti problem

Ponekad brisači nisu glavni krivac. Na vetrobranskom staklu mogu da se nakupe masnoća, sitna prašina, ostaci insekata ili naslage iz tečnosti za pranje.

Brisač tada ne prelazi preko potpuno glatke površine, pa se povećava trenje i pojavljuje neprijatan zvuk.

Zašto se škripanje nekad čuje samo kada je staklo skoro suvo?

To je još jedan čest slučaj. Kada preko stakla ima dovoljno vode, ona deluje kao svojevrsno podmazivanje i omogućava lakše klizanje gumice.

Na gotovo suvom staklu trenje je veće, pa brisač može početi da vibrira i proizvodi zvuk. Zbog toga nije dobra navika uključivati brisače na potpuno suvom vetrobranu.

Kada je zaista vreme za nove brisače?

Ako brisači ostavljaju tragove, preskaču delove stakla, razmazuju vodu ili njihova gumica postane tvrda i ispucala, zamena je mnogo bolja opcija od pokušaja da se problem reši samo čišćenjem.

Zato škripanje nije uvek znak da je brisač „mrtav“. Nekada je dovoljan problem sa čistoćom stakla ili promenjena površina gumice, ali neprijatan zvuk ipak treba shvatiti kao znak da brisači više ne rade potpuno idealno.

A upravo je to nešto što vozači često primete tek kada im je dobra vidljivost najpotrebnija — tokom jake kiše.

Zamislite da se Zemlja iznenada zaustavi. Ne na nekoliko minuta ili sati, već na samo jednu sekundu. Iako zvuči kao kratkotrajna i bezazlena promena, posledice bi bile dramatične.

Naša planeta se neprestano okreće oko svoje ose, a brzina rotacije zavisi od mesta na kojem se nalazimo. Na ekvatoru površina Zemlje kreće se brzinom od oko 1.670 kilometara na sat.

Ukoliko bi se Zemlja iznenada zaustavila, ali bi atmosfera i sve što se nalazi na površini nastavili da se kreću istom brzinom, nastao bi ogroman problem.

Ljudi, automobili, objekti, voda i vazduh nastavili bi da se kreću usled inercije. To bi bilo slično situaciji u kojoj se automobil kreće velikom brzinom, a zatim iznenada zakoči – samo što bi u ovom slučaju „automobil“ bila cela planeta.

Posledice bi bile najteže u oblastima blizu ekvatora, gde je brzina rotacije najveća. Atmosfera bi nastavila da se kreće, što bi izazvalo ekstremne vetrove, dok bi okeani i mora takođe bili pokrenuti ogromnom silom.

Zemljina površina bi se, nakon te jedne sekunde, ponovo nastavila okretati. Međutim, naglo zaustavljanje i ponovno pokretanje bilo bi dovoljno da izazove katastrofalne posledice širom planete.

Važno je, međutim, napraviti razliku između naglog zaustavljanja i postepenog usporavanja. Kada bi se Zemlja veoma polako usporavala, ljudi bi imali vremena da se prilagode promenama. Problem nastaje upravo zbog iznenadne promene brzine.

Dakle, jedna sekunda zvuči kratko, ali kada bi Zemlja prestala da se okreće „preko noći“, posledice ne bi bile nimalo kratkotrajne. Naša svakodnevica zavisi od toga što se planeta kreće stabilno i gotovo neprimetno – a nagli prekid tog kretanja pokazao bi koliko je Zemljina rotacija važna za život kakav poznajemo.

Zamislimo jedan neobičan dan.

Nema automobila na ulicama Beograda. Autobusi i druga sredstva prevoza rade, ljudi mogu da se kreću pešice i biciklima, ali privatnih automobila jednostavno nema.

Prva promena bila bi – tišina.

Grad bi odjednom bio mnogo tiši

Najveća razlika verovatno bi se osetila u buci.

Nestali bi motori, trubljenje, kočenje i neprekidno strujanje automobila.

Ljudi bi mogli jasnije da čuju razgovore, ptice i zvukove koji su inače potisnuti saobraćajem.

Parking bi odjednom izgledao potpuno drugačije

Brojne površine koje danas zauzimaju parkirana vozila bile bi prazne.

Neke bi mogle da postanu prostori za pešake, zelenilo, klupe, terase ili biciklističke staze.

Čak i jedan dan bez automobila pokazao bi koliko prostora grad zapravo koristi za njihovo kretanje i parkiranje.

Ulice bi pripale ljudima

Šetnja bi bila drugačija.

Roditelji bi mogli opuštenije da se kreću sa decom, ljudi bi se duže zadržavali na ulici, a biciklisti bi imali više prostora.

Neke ulice koje danas deluju kao saobraćajni koridori mogle bi da izgledaju kao pravi javni prostori.

Vazduh bi se takođe menjao

Jedan dan ne bi magično rešio problem zagađenja, ali smanjenje saobraćaja bi pokazalo koliko transport utiče na kvalitet vazduha i okolinu.

Posebno bi se razlika osećala u prometnim delovima grada.

Ali život bi imao i ozbiljne izazove

Naravno, takav scenario nije jednostavan.

Ljudi koji svakodnevno zavise od automobila morali bi da pronađu alternativu. Dostava robe, hitne službe, osobe sa invaliditetom i brojna zanimanja imaju posebne potrebe.

Zato ideja jednog dana bez automobila nije toliko pitanje zabrane koliko zamišljanja drugačijeg grada.

Možda je najzanimljivije pitanje šta bismo primetili

Kada bi automobili nestali samo na 24 sata, verovatno bismo tek tada shvatili koliko su prisutni u našem svakodnevnom životu.

Čuli bismo grad drugačije, hodali drugačije i verovatno mnogo više primećivali prostor oko sebe.

A kada bi se automobili sutradan vratili, možda bismo ih prvi put čuli potpuno novim ušima.