Genetika, hormoni i način života određuju zašto PMS nekima stvara veće probleme, a drugima gotovo ni jedan simptom
Premenstrualni sindrom (PMS) je veoma čest problem sa kojim se suočavaju žene u reproduktivnom periodu, najčešće tokom druge polovine menstrualnog ciklusa. Medicinska istraživanja pokazuju da oko 80 odsto žena iskusi makar jedan simptom PMS-a, a između 30 i 40 odsto ima i fizičke i psihičke smetnje koje mogu značajno poremetiti svakodnevni život. Iako mnogi smatraju PMS prolaznom neprijatnošću, mnogim ženama ovaj period donosi ozbiljne izazove.
Simptomi PMS-a su raznoliki i kreću se od blaže napetosti i umora, preko iritabilnosti, nesanice, do bolova u leđima, oticanja, povećanja telesne mase i osećaja depresije. Kod manjeg broja žena, tačnije između 3 i 6 odsto, javlja se teži oblik, poznat kao premenstrualni disforični poremećaj (PMDD), koji se ubraja u depresivne poremećaje i zahteva poseban, multidisciplinarni pristup.
Glavni razlog nastanka PMS-a leži u promenama nivoa polnih hormona, estradiola i progesterona, u lutealnoj fazi ciklusa. Iako su ovi nivoi najčešće u granicama normale, kod nekih žena postoji povećana osetljivost nervnog sistema na ove promene, što utiče na neurotransmitere kao što je serotonin i odražava se na raspoloženje i fizičko stanje. Genetska predispozicija, ali i faktori kao što su gojaznost, pušenje, konzumiranje alkohola, fizička neaktivnost i stres, povećavaju šanse za izraženije simptome.
Doktorka Milica Novaković, ginekolog-endokrinolog, naglašava: “Simptomi PMS-a nisu izmišljeni niti preuveličani. Žene koje ih doživljavaju na intenzivan način zaslužuju razumevanje i odgovarajuću podršku, bez stigmatizacije.”
Za dijagnozu PMS-a laboratorijske analize nisu od pomoći – ona se postavlja praćenjem simptoma tokom najmanje dva ciklusa. Preporučuje se vođenje dnevnika tegoba, što pomaže da se utvrdi obrazac i napravi razlika između PMS-a i drugih stanja poput problema sa štitnom žlezdom ili psihičkih poremećaja.
Terapija PMS-a zavisi od jačine simptoma. Kod blažih oblika preporučuju se promene u ishrani, fizička aktivnost i tehnike opuštanja, dok kod težih slučajeva lekar može savetovati hormonsku terapiju ili lekove za regulaciju raspoloženja. Važno je izbegavati samoinicijativno lečenje i uvek se konsultovati sa stručnjakom.
Ženama koje imaju izraženije tegobe savetuje se da porazgovaraju sa ginekologom ili endokrinologom, a po potrebi i sa psihijatrom, kako bi dobile adekvatnu terapiju i poboljšale kvalitet života. “Pravovremena procena i individualizovan pristup mogu značajno olakšati tegobe i omogućiti ženama da se osećaju bolje”, zaključuje dr Novaković.
Za tačnu dijagnozu i savet obavezno se obratite svom lekaru.
