Priča o istrajnosti, potrazi za ocem i snazi majčinske ljubavi na putu do ličnog ostvarenja
Aleksandra Mihajlović iz Pančeva danas je poznata kao književnica, profesorka i doktor nauka, ali njen put nije bio nimalo lak. Rođena 1967. godine, kao dete ljubavi između Srpkinje iz porodice Blažić iz Bratunca i muslimana iz porodice Selmanagić iz Srebrenice, prve mesece života provela je u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu, pošto njene porodice nisu podržale vezu njenih roditelja. Njena majka je, uprkos tome što je ostala bez podrške i posla, odlučila da se izbori za svoju ćerku. “Rekla je jedno veliko ‘ne’. Bez posla, bez ičega, počela je da radi, skupljajući novčić po novčić… Posle skoro godinu dana došla je po mene u Zvečansku i odvela me sa sobom”, priseća se Aleksandra. Odrastala je u Pančevu uz majku, suočavajući se sa urođenom srčanom manom, ali i sa osećajem praznine zbog odsutnosti oca. Ipak, majka je ostala snažna i nikada nije govorila loše o Aleksandrinom ocu, učeći je da ne sudi drugima.
Kako je odrastala, Aleksandra je sve više želela da upozna svog oca. Sa šesnaest godina skupila je hrabrost i nakon rasprave sa majkom, krenula peške iz Pančeva ka Beogradu, rešena da stigne do Sarajeva i pronađe svog oca. “Ja sam mami rekla da hoću da idem da vidim oca, da je to moja psihološka potreba… Put je bio mračan, neosvetljen… I dan-danas znam svaku stopu od Pančeva do Beograda”, priča Aleksandra. Ujak i ujna su joj pomogli i već sledećeg dana otputovala je za Sarajevo. Susret sa ocem bio je kratak, ali pun emocija. “Prišla sam i predstavila se. A on je rekao: ‘Sanjao sam te.’” Proveli su jedan dan zajedno, bez pitanja i prebacivanja. Na rastanku je dobila obećanje da će se viđati, ali to se nije ostvarilo. Nakon nekoliko meseci, usledio je hladan telefonski razgovor, što je Aleksandru veoma povredilo. “Bio je leden. Mnogo je bolelo. Ali nisam želela da unosim mržnju u sebe. Znala sam da bih time povredila samo sebe.”
Pokušala je kasnije da obnovi kontakt, ali nije uspela. Čak ni vest da je postao deda nije naišla na radost sa njegove strane. “Nemam potrebu da sudim. Svako nosi svoje razloge koje mi ne znamo”, ističe Aleksandra. Kada je saznala da joj je otac bolestan, želela je da mu pomogne, ali nije stigla – preminuo je. Danas Aleksandra snagu pronalazi u oproštaju i ljubavi koju joj je pružila majka i porodica. Svoje iskustvo pretočila je u roman, a njen pogled na prošlost je jasan: “Niko ne živi u Diznilendu. Svi imamo svoje priče. Ali ako odlučimo da budemo hrabri, uporni i da biramo ljubav, možemo da izvezemo lep život.”
