Kako su nekadašnje metode odrastanja podsticale slobodu, a današnje mame ih gledaju sa čuđenjem
Tokom šezdesetih godina prošlog veka, u porodicama širom Jugoslavije vaspitavanje dece, posebno devojčica, izgledalo je bitno drugačije nego danas. Samostalnost i lična odgovornost bili su ključne vrednosti koje su se podsticale još od najranijeg detinjstva. Deca, a naročito devojčice, učila su kroz svakodnevne zadatke i igre da brinu o sebi, dok su majke često balansirale između vođenja domaćinstva i vaspitavanja. Iako su kasniji društveni i tehnološki razvoj promenili pristup roditeljstvu, mnoge žene se sa nostalgijom prisećaju tog perioda, ističući osećaj slobode i odgovornosti koji su tada sticali.
Samostalna igra napolju bila je deo svakodnevnog života. Deca su provodila mnogo vremena na otvorenom, bez stalnog nadzora odraslih, istražujući okolinu i razvijajući socijalne i emocionalne veštine. Mira, danas baka četvoro unučadi, priseća se: „Bilo nam je dozvoljeno da lutamo po kraju, igramo se sa drugaricama bez stalnog nadzora i to nas je učilo snalažljivosti“.
Starija deca su često čuvala mlađe, brinula o njima, spremala jednostavne obroke i pazila da svi završe svoje obaveze. Za devojčice je to značilo rano uključivanje u kućne poslove i osećaj pripadnosti porodici. Priprema hrane nije bila isključivo zadatak odraslih – deca su, uz nadzor, učestvovala u kuvanju i usvajala osnovne veštine, čime su postajala sve samostalnija.
Kada je reč o školskim obavezama, deca su bila odgovorna da ih sama izvršavaju. Ako bi naišla na problem, sama su razgovarala sa učiteljima i prihvatala posledice. Danas je roditeljska uloga u ovim situacijama često aktivnija, pa deca ređe dobijaju priliku da samostalno rešavaju izazove.
Zabava je uglavnom bila u vidu igara na otvorenom i kreativnih aktivnosti, dok su ekrani bili potpuna nepoznanica. Dragana, učiteljica iz Novog Sada, kaže: „Nismo imali televizore u svakoj sobi, a mobilni telefoni nisu postojali. Morali smo sami da osmislimo kako ćemo se zabaviti“. Stručnjaci ističu da ovakav način igre pozitivno utiče na razvoj pažnje i emotivne stabilnosti kod dece.
Pravila su dozvoljavala deci da greše i nisu očekivala savršenstvo, već trud. Deca su išla sama u školu i donosila važne odluke bez stalne kontrole odraslih. Kućni poslovi su bili svakodnevica, a nagrada za njih bio je osećaj ponosa i pripadnosti zajednici. Upravljanje emocijama učilo se kroz lična iskustva, jer se o emocijama u porodici retko otvoreno razgovaralo.
Današnje mame često su iznenađene načinima na koje su devojčice nekada vaspitavane. Iako nisu sve metode iz prošlosti primenljive danas, mnogi stručnjaci smatraju da povremeno vraćanje nekim starim vrednostima može doprineti zdravijem razvoju dece i kvalitetnijim odnosima u porodici.
