Stiv Edsel je godinama tragao za biološkom majkom, a DNK test mu je doneo odgovore koji su mu promenili život

Stiv Edsel, Amerikanac u pedesetim godinama, ceo život je znao da je usvojen, ali nikada nije imao podatke o svojim biološkim roditeljima. Njegova priča započinje 1973. godine, kada je kao beba ostavljen u bolnici i ubrzo usvojen od strane porodice Edsel. Njegova biološka majka tada je imala samo 14 godina. Usvojitelji su mu otvoreno govorili o njegovom poreklu, dok je Stiv kao dete proučavao stare novinske isečke o napuštenoj bebi, nadajući se da će otkriti deo svoje prošlosti.

U tinejdžerskim godinama, Stiv je postajao sve radoznaliji o tome ko je njegova majka i zbog čega ga je ostavila. Seća se: „Imam 14 godina, isto koliko je ona imala kada me je rodila.” Iako je pokušao da je pronađe dok je bio mlađi, tek u četrdesetim godinama, zahvaljujući podršci supruge Mišel, odlučio je da ponovo počne potragu. Korišćenjem novih DNK testova pronašao je udaljene rođake, ali ne i roditelje. Sa stručnjakinjom za genetsku genealogiju, uspeo je da suzi potragu na dve žene.

Nakon nekoliko nedelja, otkriveno je da njegova biološka majka živi povučeno, daleko od svog rodnog mesta. Međutim, DNK analiza otkrila je i neprijatnu istinu – njegovi biološki roditelji su bliski rođaci. Kako kaže, rečenica „Izgleda da su vaši roditelji u krvnom srodstvu” promenila je sve. Stiv je bio zatečen, preplavljen emocijama od besa i osećaja manje vrednosti do saosećanja prema svojoj majci.

Kada je saznao da mu je otac zapravo brat njegove majke, odlučio je da joj se obrati. Poslao joj je pismo i nekoliko fotografija, želeći da podeli sa njom svoj život. Iako nije dobio odgovor, poštom je stigla potvrda da je pismo preuzeto. „Nikada nisam krivio svoju majku što me je ostavila. Sada je još više razumem”, naglašava Stiv, ističući koliko mu je sada jasna težina situacije u kojoj se njegova majka tada našla kao tinejdžerka.

Stiv se susreo sa zdravstvenim problemima i brigama zbog svog porekla, ali je veliku podršku pronašao u supruzi i zajednici ljudi sa sličnim iskustvima. Danas pomaže drugima koji tragaju za svojim biološkim porodicama. Iako nije ostvario kontakt sa majkom, povremeno joj šalje poruke i čestitke za rođendan. Sa usvojiteljima ima čvrst odnos i veruje da su razumevanje i podrška ključni za prevazilaženje životnih izazova.

Emilija Gavrilović napustila je rodni Taškent i porodicu kako bi sa suprugom Čedomirom gradila život u Srbiji

Umetnica Emilija Gavrilović, rođena Afretdinova i Tatarka poreklom iz Taškenta, odlučila je 2023. godine da zbog ljubavi započne život iznova u Srbiji. Njena priča započinje sasvim slučajno – preuzimanjem aplikacije za učenje jezika, gde je upoznala Čedomira iz Kragujevca. Iako nije znala ništa o Srbiji, a oboje nisu govorili isti jezik, veoma brzo se između njih pojavilo poverenje. Nakon samo dva meseca dopisivanja, Emilija je pozvala Čedomira da je poseti u Uzbekistanu kako bi se upoznali.

“Htela sam samo da učim jezik i upoznajem ljude, nisam verovala da tamo mogu da upoznam ljubav. Čak sam htela da obrišem aplikaciju, ali me je majka zaustavila i rekla da možda baš tu upoznam nekoga važnog”, ispričala je Emilija. Prvi susret u Taškentu bio je iznenađenje jer je Čedomir stigao ranije nego što je očekivano, a u početku su se razumeli pomoću onlajn prevodilaca. Njena porodica je Čedomira toplo prihvatila, što je mladom paru olakšalo prve zajedničke dane.

Čedomir je planirao da ostane dva meseca, ali je produžio boravak na pola godine. Tokom tog perioda živeli su zajedno, upoznavali se sa kulturološkim razlikama, a Emilijini roditelji su mu pomogli da se snađe u novoj sredini. Kada su odlučili da posete Srbiju i upoznaju Čedomirovu porodicu, morali su zbog vize prvo otići do Moskve, što je putovanje učinilo još emotivnijim za Emiliju. “Najteže mi je bilo da ostavim porodicu. Navikla sam na svoj život tamo, na sve što mi je poznato”, iskreno je rekla.

U Srbiji je Emiliju dočekala toplina i srdačnost, a Čedomir je, u skladu sa tradicijom, zatražio dozvolu za brak od njenog oca. Prvi utisci o arhitekturi, ljudima i hrani bili su joj veoma zanimljivi, a srpski jezik je najbrže naučila kroz svakodnevni život i razgovore: “Morala sam da budem među ljudima. Nisam mogla sama da učim kod kuće. Kroz razgovor i svakodnevni život sam naučila jezik”, kaže Emilija.

Nakon života u Srbiji, Emilija i Čedomir su se vratili u Taškent gde su proveli još dve godine, venčali se i kupili stan. Ipak, na kraju su odlučili da se trajno presele u Kragujevac. Danas Emilija ima svoj atelje, bavi se umetnošću i u svojim radovima spaja motive iz Uzbekistana i Srbije. “Imam svoj prostor, radim ono što volim i osećam da sam ostvarila ono o čemu sam maštala. Verujem u čuda i ovo je jedno od njih”, ističe Emilija. Njihova priča pokazuje da ljubav, hrabrost i podrška porodice mogu pomoći da se prevaziđu svi izazovi.

Amerikanka je kroz ličnu borbu postala simbol podrške majkama širom sveta i podigla svest o međunarodnim otmicama dece

Betty Mahmoody je tokom osamdesetih godina vodila miran život u Mičigenu sa suprugom, Irancem Sajedom Bozorgom Mahmoodyjem, i njihovom ćerkom Mahtob. Porodična idila prekinuta je 1984. kada je njen suprug predložio putovanje u Teheran da poseti porodicu posle deset godina. Iako je bila zabrinuta zbog političkih prilika i rata, Betty je pristala na dvonedeljni odlazak u Iran, verujući svom mužu.

Po dolasku u Teheran, suočila se sa potpuno drugačijim načinom života. Tradicionalna pravila, ograničena sloboda žena i stroge norme predstavljali su šok za Betty. Kada je trebalo da se vrate, suprug joj je saopštio da ostaju u Iranu: “Sada si u mojoj zemlji, povinovaćeš se mojim zakonima”, rekao je Sajed Bozorg. Prema iranskim zakonima, Betty više nije mogla sama da napusti zemlju jer joj je kao ženi bila potrebna muževa dozvola.

Tokom narednih 18 meseci, Betty je doživljavala fizičko i psihičko zlostavljanje. Njena svakodnevica svela se na zaštitu ćerke i traženje izlaza. Shvatila je da otvoreni otpor ne daje rezultate, pa je promenila pristup: “Nakon dva meseca odlučila sam da me to neće izvući iz Irana i počela sam da budem fina prema svima”, ispričala je Betty. Postepeno je stekla poverenje okoline, što joj je omogućilo da povremeno izlazi sama i diskretno traži pomoć.

Krajem januara 1986, dok je suprug bio odsutan, Betty je sa petogodišnjom Mahtob iskoristila priliku za bekstvo. Sa samo najosnovnijim stvarima, uz pomoć krijumčara prešle su opasne planinske predele ka turskoj granici. “Od struka naniže bila sam potpuno paralizovana i dva muškarca su me prenela preko poslednje planine. Potpuno sam prepustila svoj život Bogu i verujem da nam je On pomogao”, opisuje Betty najteže trenutke. Nakon napornog puta, uspele su da se vrate u SAD.

Po povratku, Betty je okončala brak i svoj život posvetila podizanju svesti o međunarodnim otmicama dece. Osnovala je humanitarnu organizaciju za pomoć majkama u sličnoj situaciji i godinama držala predavanja širom sveta. “Moram da ispričam svoju priču kako bih pokušala da zaštitim decu koju svakodnevno otimaju i odvode u strane zemlje”, istakla je Betty.

Njene doživljaje opisuje knjiga “Ne bez moje ćerke”, koja je postala bestseler i ekranizovana u filmu sa Sali Fild u glavnoj ulozi. Iako je poslednjih godina manje prisutna u javnosti, njen doprinos borbi za prava žena i decu ostaje neizbrisiv. Njena ćerka Mahtob takođe je nastavila da deli njihova iskustva i izgradila svoj život.