Lidija je kao tinejdžerka izgubila sigurnost zbog rata, a danas otvoreno govori o borbi za mentalno zdravlje
Kada je imala 15 godina, Lidija je bila primorana da napusti svoj dom u Sarajevu zbog izbijanja rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine. Odlazak od roditelja i neizvesna budućnost obeležili su njeno odrastanje. Roditelji su odlučili da Lidiju i njenu sestru pošalju kod bake u selo blizu Varaždina u Hrvatskoj, dok su oni ostali u Sarajevu. “Mama nas je ispratila do konvoja, a zatim se vratila kući. Tri godine nismo imale nikakve vesti o roditeljima”, priseća se Lidija.
Novi život u Hrvatskoj doneo je brojne izazove. Lidija se morala prilagoditi novoj sredini, učenju jezika i školskoj svakodnevici, dok se borila sa usamljenošću. “Najviše pamtim nesigurnost i strah. Nije bilo motivacije za školu, nisam imala sa kim da podelim brige”, otkriva ona. Tuga se dodatno pojačala kada je starija sestra otišla na studije u Austriju, što je kod Lidije izazvalo ozbiljne zdravstvene probleme zbog stresa i tuge.
Odnos sa bakom, koja je bila stroga i opterećena sopstvenim brigama, predstavljao je još jednu prepreku. “Nije bilo lako ni meni, ni njoj. Vremenom smo ipak uspele da nađemo zajednički jezik”, navodi Lidija. Prve godine srednje škole bile su najteže, ali je tek u drugom razredu uspela da stekne prijatelje i lakše se uklopi u novu sredinu.
Nakon tri godine, Lidija je prvi put uspostavila kontakt sa roditeljima. “Razgovor je bio kratak, niko nije želeo da priča o onome što su prošli”, priča ona. Porodica se potom okupila u selu kod Varaždina, ali su posledice rata ostale deo njihove svakodnevice.
Lidijin put ka stabilnosti bio je dug i prepun prepreka. Posle smrti oca 2013. godine, izgubila je i poslednji osećaj sigurnosti u porodičnom domu. Radila je razne poslove, upisala fakultet i bila u dugoj vezi koja se neočekivano završila. “Ponovo sam ostala sama, sa starim ranama koje nisu zarasle”, iskreno kaže.
Vremenom su se posledice pretrpljene traume ispoljile kroz anksiozno-depresivni poremećaj i burnout. Preseljenje u Zadar i pandemija dodatno su pogoršali njeno stanje. Kada je potražila stručnu pomoć i završila na psihijatriji, odlučila je da o svemu govori otvoreno: “Nisam želela da krijem, rekla sam svima bez srama. Podrška kolega me je iznenadila, ali porodici je bilo teško da prihvate da sam tražila stručnu pomoć. Objasnila sam im da to nije sramota, već potreba.”
Lidijina priča je primer koliko je važno ne zanemarivati mentalno zdravlje i koliko podrška i razumevanje znače u teškim životnim situacijama.
