Filozof i političar Dragoljub Mićunović (1928–2024) proveo je 20 meseci na Golom otoku zbog političkih čistki nakon rezolucije Informbiroa, što je kasnije opisao u svojoj autobiografiji.
Dragoljub Mićunović, istaknuti filozof, univerzitetski profesor i prvi predsednik Demokratske stranke, preminuo je u Beogradu u 96. godini, ostavivši dubok trag u savremenoj istoriji Srbije. Njegovo životno iskustvo, naročito period proveden na Golom otoku, ostalo je zabeleženo kao svedočanstvo o političkim previranjima i represiji u Jugoslaviji nakon raskida sa Sovjetskim Savezom 1948. godine.
U svojim memoarima, Mićunović je opisao kako je kao mladi gimnazijalac učestvovao u omladinskim radnim akcijama u Beogradu, kada je došlo do izbijanja sukoba između Jugoslavije i Informbiroa. U atmosferi sumnjičenja i političkih čistki, postavljanje pitanja ili izražavanje sumnje u zvaničnu politiku moglo je dovesti do teških posledica. Mićunović je naveo da su nakon što je javno kritikovao Staljina, a istovremeno čuo da državni vrh, uključujući Josipa Broza Tita, zvanično podržava sovjetskog lidera, on i članovi njegove porodice postali meta represije.
“Saznao sam da su mog brata uhapsili zato što je na sastanku postavio pitanje o našem odnosu prema Bukureštu. Njegova supruga je izbačena iz partije i ostala bez posla, iako je imala malo dete. Zbog druženja sa njima i ja sam isključen iz partije”, pisao je Mićunović. Nakon što je pokušao da interveniše pismom partijskim funkcionerima, ubrzo je uhapšen i proveo više od godinu i po dana u zatvorima i logoru na Golom otoku.
Tokom 20 meseci, od čega 150 dana u samici, Mićunović je iskusio težak zatvorski režim. Prema njegovim rečima, na Golom otoku su boravili mnogi osuđeni administrativnim putem, često bez sudskog procesa, a presude su se donosile na osnovu političkih procena i sumnji. “Na svim rešenjima je bio pečat sudije za prekršaje, kao da se radi o pogrešnom parkiranju, a ne o oduzimanju slobode na dve godine”, istakao je Mićunović u svojoj autobiografiji.
Iskustva sa Golog otoka ostavila su dubok trag na generaciju intelektualaca i političkih aktivista toga vremena. Rehabilitacija i povratak u javni život za mnoge bivše zatvorenike bili su otežani, ali je Mićunović, kako je sam naveo, uspeo da nastavi akademsku i političku karijeru, ističući važnost doslednosti principima i borbe za ljudska prava.
Kao učesnik i svedok ključnih događaja iz perioda posleratne Jugoslavije, Mićunović je u svojim javnim nastupima i pisanim delima ukazivao na značaj suočavanja sa prošlošću i očuvanja demokratskih vrednosti. Njegovo svedočenje o Golom otoku ostaje važan izvor za razumevanje represivnih mehanizama tog perioda, ali i podsećanje na cenu lične hrabrosti i principijelnosti u vremenima političkih previranja.
Mićunović je svoje iskustvo i refleksije podelio u autobiografskom delu “Život u nevremenu”, koje je značajno za istraživače moderne srpske istorije i širu javnost zainteresovanu za period posleratne Jugoslavije.
