Priča o mladom životu obeleženom depresijom i traumama, uz emotivni oproštaj majke pred kraj višegodišnje pravne borbe

Noelija Kastiljo Ramos, 25-godišnja žena iz Barselone, preminula je putem eutanazije nakon što je dugo patila od teške depresije i trauma iz detinjstva. Ova odluka doneta je tek kada su iscrpljene sve mogućnosti psihološke i medicinske pomoći. Njena majka, Jolanda Ramos, bila je uz nju do poslednjih trenutaka, iako nije podržavala takav ishod.

Još kao tinejdžerka, Noelija je doživela snažne traume, uključujući boravak u centru za nezbrinutu decu, gde je bila izložena nasilju. Nakon pokušaja samoubistva 2022. godine, ostala je paraplegičar i psihičko stanje joj se dodatno pogoršalo. U naredne dve godine, porodica je prolazila kroz komplikovane pravne procedure kako bi Noelija dobila odobrenje za eutanaziju, dok su roditelji pokušavali da nađu alternativna rešenja i spreče ovaj ishod.

U poslednjim satima, majka Jolanda uputila je ćerki reči pune ljubavi i podrške, izražavajući nadu da će se predomisliti: “Ako ona ne želi da živi, ja to više ne mogu da podnesem. Nisam za eutanaziju, naravno da nisam, ali ću uvek biti uz nju do poslednjeg trenutka, dokle god mi ona to dozvoli.” Takođe je dodala: “Molila sam se i razmišljala, nadajući se da će u poslednjem trenutku reći: ‘Predomislila sam se.’”

Porodica je primala brojne poruke podrške, od konkretnih ponuda za pomoć i smeštaj do finansijske i psihološke podrške. Jedna osoba je napisala: “Znam da je poslednji trenutak, ali postoji li bilo kakva pomoć koju mogu da pružim Noeliji i njenoj porodici kako bi odložila ovu odluku? Spremna sam da ponudim sve što imam kako bi dobila fizičku i psihološku pomoć, bez obzira na cenu.”

Pravna borba je trajala godinama. Noelijin otac je, uz pomoć pravnih savetnika, tvrdio da njeno mentalno stanje utiče na sposobnost donošenja informisane odluke. Međutim, sudovi u Španiji i Evropski sud za ljudska prava ocenili su da Noelija ima potpunu sposobnost odlučivanja o svom životu.

Eutanazija je sprovedena u specijalizovanoj ustanovi. Iako zakon omogućava prisustvo porodice, Noelija je želela da poslednje trenutke provede sama, opraštajući se na svoj način. Majka joj je ostavila poruku: “Ako me gledaš, ovo govorim za slučaj da želiš drugačije. Važno je da odluka bude tvoja, bez pritiska. Ako to dolazi iz tebe – ja sam tu. Kao što ću biti tu u teškim trenucima, biću tu i u onim dobrim.”

Ova priča otvara važna pitanja o podršci osobama sa teškim psihičkim oboljenjima, kao i o značaju razumevanja i podrške porodice i društva u ovakvim situacijama.