Mekana sredina, rumena korica i testo koje se lako odvaja u vazdušaste komade – ovakva domaća pogača nekada je bila nezaobilazna na porodičnoj trpezi. Uz nekoliko jednostavnih trikova, možete je napraviti i sami, a najvažnije je da ne preterate sa brašnom i da testu date dovoljno vremena da naraste.

Miris sveže pečene pogače mnoge vraća u detinjstvo, kada su bake mesile testo bez komplikovanih recepata i skupih sastojaka. Iako deluje jednostavno, postoji nekoliko detalja koji prave veliku razliku između pogače koja je tvrda i zbijena i one koja je mekana, lagana i vazdušasta.

Tajna je u pravilnom odnosu sastojaka, dobro umešenom testu i strpljenju tokom narastanja. Važno je i kako se pogača čuva nakon pečenja, jer upravo gubitak vlage može da učini da već sledećeg dana postane suva.

Za ovaj recept potrebni su vam osnovni sastojci koje većina domaćinstava već ima u kuhinji, a rezultat je pogača koja se odlično slaže uz sir, kajmak, jogurt ili omiljeno domaće jelo.

Sastojci za domaću pogaču koja ostaje mekana

Za jednu pogaču iz pleha prečnika oko 28 centimetara potrebno je:

• 500 g mekog brašna tip 400
• 7 g suvog kvasca
• 300 ml mlakog mleka
• 1 jaje
• 50 ml ulja
• 1 kašičica šećera
• 8 g soli
• 30 g putera za premazivanje

Mleko treba da bude mlako, nikako vrelo, jer previsoka temperatura može da ošteti kvasac i oteža narastanje testa. Brašno je najbolje dodavati postepeno, pošto različite vrste brašna ne upijaju istu količinu tečnosti.

Prvi trik za vazdušastu pogaču krije se u testu

Jedna od najčešćih grešaka prilikom pripreme domaćeg peciva jeste dodavanje previše brašna čim testo počne da se lepi za prste. Iako se tako lakše oblikuje, višak brašna može da dovede do tvrđe i zbijenije sredine nakon pečenja.

Za dobru pogaču testo treba da bude mekano i blago lepljivo, ali dovoljno elastično da može da se mesi i oblikuje.

U posudu sipajte mlako mleko, dodajte šećer i suvi kvasac, pa ostavite desetak minuta. Zatim umešajte jaje i ulje.

U posebnoj posudi pomešajte brašno i so, a potom ih postepeno dodajte tečnim sastojcima. Mesite približno deset minuta, dok testo ne postane glatko i elastično.

Ako se previše lepi za ruke, blago ih nauljite umesto da odmah dodajete još brašna. Upravo ova sitnica može da pomogne da pogača posle pečenja bude mekša.

Dva narastanja daju pogači lepu strukturu

Kada završite mešenje, oblikujte testo u loptu i stavite ga u blago nauljenu posudu. Pokrijte čistom kuhinjskom krpom ili poklopcem i ostavite na toplom mestu oko 45 do 60 minuta.

Vreme narastanja zavisi od temperature prostorije i aktivnosti kvasca, pa se više oslanjajte na izgled testa nego na sat. Kada približno udvostruči zapreminu, spremno je za sledeći korak.

Testo zatim kratko premesite i oblikujte u jednu veliku pogaču ili nekoliko manjih kuglica koje ćete poređati u podmazan pleh prečnika oko 28 centimetara.

Pokrijte pleh i ostavite testo da narasta još 20 do 30 minuta. Nemojte preskakati ovaj korak, jer drugo narastanje pomaže da pecivo dobije lakšu i vazdušastiju strukturu.

Koliko dugo se peče domaća pogača?

Zagrejte rernu na 190–200 stepeni Celzijusa. Pogaču pecite približno 30 do 35 minuta, odnosno dok ne dobije lepu zlatnosmeđu koricu i dok sredina ne bude pečena.

Pošto se rerne razlikuju, pred kraj pečenja proverite boju kore i stepen pečenosti. Ako površina prebrzo tamni, a unutrašnjost još nije gotova, možete je pažljivo prekriti papirom za pečenje ili aluminijumskom folijom.

Kada je izvadite iz rerne, premažite je otopljenim puterom. Tako će korica dobiti prijatnu aromu, a površina ostati mekša.

Kako da pogača ostane mekana i sledećeg dana?

Nije dovoljno samo dobro umesiti testo – važan je i način na koji čuvate gotovu pogaču.

Čim je izvadite iz rerne, premažite je puterom i prekrijte čistom kuhinjskom krpom dok se prohladi. Kada se potpuno ohladi, stavite je u kesu za hleb ili dobro zatvorenu posudu.

Na taj način usporava se gubitak vlage i pogača duže zadržava mekoću. Nemojte je zatvarati dok je još veoma vruća, jer se u ambalaži može nakupiti kondenzacija i previše ovlažiti korica.

Ako vam je sutradan ipak malo očvrsnula, kratko zagrevanje u rerni može da joj popravi teksturu. Najbolje je da je zagrevate nekoliko minuta na umerenoj temperaturi, vodeći računa da se ne isuši.

Najvažnije pravilo koje su bake dobro znale

Za mekanu domaću pogaču nisu potrebni posebni dodaci niti komplikovane tehnike. Najvažnije je da testo ne bude previše tvrdo, da se dobro umesi i da ima dovoljno vremena da naraste pre pečenja.

Kada tome dodate pravilnu temperaturu pečenja i dobro čuvanje nakon hlađenja, dobićete pogaču sa rumenom koricom i mekom sredinom koja će i narednog dana biti prijatna za jelo.

Poslužite je uz domaći sir, kajmak, jogurt ili uz ručak po želji. Ponekad upravo najjednostavniji recepti, koji se prenose iz generacije u generaciju, donose najlepši ukus domaće kuhinje.

Broj na vagi ne govori sve o vašem zdravlju. Visina, godine i telesna građa mogu da pomognu u proceni odgovarajuće težine, ali važni su i obim struka, mišićna masa i opšte zdravstveno stanje. Evo kako funkcioniše Krefova formula i šta još treba da uzmete u obzir.

Koliko kilograma bi trebalo da imate ako ste visoki 160, 170 ili 180 centimetara? Ovo je pitanje koje mnogi postavljaju kada žele da provere da li se nalaze u rasponu težine koji odgovara njihovoj visini.

Ipak, ne postoji jedna idealna težina koja odgovara svakoj osobi. Dvoje ljudi iste visine i godina mogu imati različitu telesnu masu, a da pritom oboje budu zdravi. Razlike u građi, mišićima i rasporedu masnog tkiva značajno utiču na broj koji pokazuje vaga.

Pored indeksa telesne mase, odnosno BMI-ja, postoji i Krefova formula, koja u proračun uključuje visinu, godine i kategoriju telesne građe. Ona može da posluži kao okvirna orijentacija, ali nije medicinski precizan pokazatelj niti može sama da utvrdi da li neko ima zdravstveni problem.

Šta je Krefova formula i kako se izračunava idealna težina?

Krefova formula predstavlja jedan od načina za okvirnu procenu telesne težine. Za razliku od jednostavnijih proračuna, ona uzima u obzir i godine, dok se rezultat dodatno prilagođava procenjenoj telesnoj građi.

Postoje tri kategorije koje se koriste u ovom modelu:

• Prosečna građa – osnovni proračun bez dodatnog korektivnog faktora.
• Srednja, odnosno krupnija građa – rezultat se množi sa faktorom 1,1.
• Sitnija građa – rezultat se množi sa faktorom 0,9.

Važno je napomenuti da su ove kategorije pojednostavljene. Krefova formula nije univerzalno prihvaćen medicinski standard i ne treba je koristiti kao jedini kriterijum za procenu zdravlja.

Krefova formula za tri tipa telesne građe

Za proračun su potrebni visina izražena u centimetrima i godine starosti.

Primer: Kolika je okvirna težina za osobu visoku 165 centimetara i staru 30 godina?

Kod prosečne građe računica izgleda ovako:

((165 − 100) + (30 ÷ 10)) × 0,9 = 61,2 kg

Ako se primeni korekcija za krupniju građu, rezultat iznosi približno 67,3 kilograma, dok bi za sitniju građu bio oko 55,1 kilogram.

Ove vrednosti predstavljaju rezultate matematičke formule, a ne potvrdu da je određena težina idealna ili najzdravija za konkretnu osobu.

BMI pokazuje da li se težina nalazi u uobičajenom rasponu

Indeks telesne mase, poznat kao BMI, jedan je od najčešće korišćenih pokazatelja za početnu procenu telesne mase kod odraslih.

Izračunava se jednostavno: težina u kilogramima deli se kvadratom visine izražene u metrima.

Na primer, osoba koja ima 70 kilograma i visoka je 1,70 metara ima BMI od približno 24,2.

Za odrasle osobe uobičajena klasifikacija izgleda ovako:

BMI je koristan kao početni pokazatelj, ali ima ograničenja. Ne razlikuje mišićnu masu od masnog tkiva i ne pokazuje gde se masnoća u telu nalazi. Zbog toga rezultat treba tumačiti u kontekstu drugih pokazatelja, naročito kod sportista, starijih osoba i ljudi sa izraženijom mišićnom masom.

Ove granice namenjene su odraslima. Za decu i adolescente koriste se posebni kriterijumi koji uzimaju u obzir uzrast i pol.

Obim struka može da otkrije važan zdravstveni rizik

Pored težine i BMI-ja, važan pokazatelj je i količina masnog tkiva oko stomaka. Masnoća koja se nakuplja u predelu abdomena povezana je sa povećanim rizikom od dijabetesa tipa 2 i kardiovaskularnih bolesti.

Jedan jednostavan način za početnu procenu jeste poređenje obima struka sa visinom.

Kod odraslih se često koristi praktično pravilo da obim struka treba da bude manji od polovine visine. Na primer, za osobu visoku 170 centimetara, to znači obim struka manji od 85 centimetara.

Ovo pravilo služi za procenu rizika, a ne za postavljanje dijagnoze. Rezultati mogu da zavise od pola, uzrasta i drugih individualnih faktora.

Kako pravilno izmeriti obim struka?

1. Stanite uspravno i opustite stomak.
2. Postavite krojački metar oko struka, između donjeg rebra i gornjeg dela karlične kosti.
3. Merite nakon normalnog izdaha, bez uvlačenja stomaka.
4. Metar treba da bude priljubljen uz kožu, ali ne toliko zategnut da je pritiska.

Za procenu zdravstvenog rizika važniji je pravilno izmeren obim struka nego vizuelni utisak o obliku tela.

Da li odnos struka i kukova pokazuje da li imate višak kilograma?

Još jedan pokazatelj koji se koristi u proceni rasporeda masnog tkiva jeste odnos obima struka i kukova. Izračunava se tako što se obim struka podeli obimom kukova.

Prema često korišćenim kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije, odnos veći od 0,90 kod muškaraca i 0,85 kod žena može da ukazuje na povećan zdravstveni rizik povezan sa rasporedom masnog tkiva.

Ovaj odnos, međutim, ne određuje sam po sebi da li osoba ima gojaznost. Za potpuniju procenu uzimaju se u obzir i BMI, obim struka, krvni pritisak, laboratorijski nalazi i drugi faktori rizika.

Da li se idealna težina menja sa godinama?

Godine mogu da utiču na telesni sastav, jer se tokom starenja često smanjuje mišićna masa, dok se količina masnog tkiva i njegov raspored mogu promeniti.

Ipak, to ne znači da svaka osoba treba da ima veću ili manju težinu samo zato što je starija. Važno je sačuvati mišiće, biti fizički aktivan i obezbediti organizmu dovoljno hranljivih materija.

Kod starijih osoba posebno je važno izbegavati naglo i nepotrebno mršavljenje, jer ono može da doprinese gubitku mišićne mase i snage. Za trudnice, decu, adolescente i osobe sa određenim hroničnim bolestima potrebna je posebna procena.

Kako da znate koja je težina odgovarajuća baš za vas?

Umesto da se oslanjate samo na jednu formulu, korisno je sagledati više pokazatelja zajedno. BMI i obim struka mogu da pruže početnu sliku, dok se Krefova formula može koristiti kao dodatna orijentacija.

Ako želite da smanjite ili povećate telesnu težinu, izbegavajte ekstremne dijete i nagle promene u ishrani. Uravnoteženi obroci, redovna fizička aktivnost, dovoljno sna i postepene promene navika predstavljaju bolju osnovu za dugoročno očuvanje zdravlja.

Ukoliko imate nedoumice u vezi sa težinom ili primećujete nagle promene bez jasnog razloga, razgovor sa lekarom ili nutricionistom može pomoći da utvrdite šta je najprimerenije vašim potrebama.

Najvažnije je da broj na vagi ne posmatrate izolovano. Odgovarajuća telesna težina nije univerzalna cifra koju svi moraju da dostignu, već deo šire slike koja obuhvata mišićnu masu, obim struka, zdravstveno stanje i svakodnevne navike.

Kremasta, topla i zasitna, cicvara je tradicionalno jelo koje se generacijama priprema u srpskim i drugim kuhinjama regiona. Od kukuruznog brašna, mleka i kvalitetnog kajmaka dobija se jednostavna večera koja se najbolje služi dok je još vruća.

U prošlosti su se na trpezama često nalazila jela od nekoliko pristupačnih sastojaka, a jedno od njih bila je i cicvara. Ovaj starinski specijalitet posebno je poznat u Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini i Krajini, gde se recepti razlikuju od domaćinstva do domaćinstva.

Neko je priprema sa kajmakom, neko sa domaćim sirom, a u pojedinim krajevima dodaju se i druge namirnice koje jelu daju poseban ukus. Zajedničko im je to što se kukuruzno brašno polako kuva i meša sa mlečnim sastojcima dok se ne dobije gusta, kremasta smesa.

Cicvara se često opisuje kao prava domaća uteha posle napornog dana. Topla i zasitna, uz čašu jogurta ili kiselog mleka, podseća na tradicionalnu kuhinju u kojoj se od jednostavnih sastojaka pripremaju obroci bogatog ukusa.

U čemu je tajna ukusne cicvare?

Iako se pravi od malog broja sastojaka, za dobru cicvaru važno je odabrati kvalitetne namirnice i ne žuriti tokom pripreme.

Kajmak joj daje puninu i prepoznatljivu kremastu teksturu, dok sir može da doprinese slanoći i dodatnoj aromi. Kukuruzno brašno postepeno upija tečnost i povezuje sastojke u gustu smesu.

Upravo zato mnogi preporučuju punomasni, kvalitetan kajmak ili dobar domaći sir. Ako koristite već dovoljno mastan kajmak, dodatna mast uglavnom nije potrebna.

Cicvara se kuva na laganoj vatri, uz stalno mešanje, kako bi se sastojci ravnomerno sjedinili i kako brašno ne bi ostalo sirovo. Kada smesa postane gusta, glatka i počne da se odvaja od stranica šerpe, vreme je da je sklonite sa šporeta.

Recept za domaću cicvaru sa kajmakom

Za pripremu ove tradicionalne večere nije potrebno mnogo vremena niti komplikovani sastojci.

Sastojci:

• 2 dl vode
• 2 dl mleka
• 8 kašika belog kukuruznog brašna
• 300–400 g kajmaka ili sira škripavca
• 1 kašičica soli, odnosno po ukusu
• 1 kašika svinjske masti, po potrebi
• 1 kašika meda, po želji i za serviranje

Napomena: Količina soli zavisi od toga koliko je sir slan. Ako koristite masniji kajmak, mast možete izostaviti.

Kako se priprema cicvara korak po korak

1. Zagrejte mleko i vodu.

U šerpu sipajte mleko i vodu. Ako koristite mast, dodajte je odmah i zagrevajte dok tečnost ne počne da ključa.

2. Dodajte kajmak ili sir.

Umešajte odabrani mlečni sastojak i sačekajte da se sjedini sa zagrejanom tečnošću. Ako je sir izrazito slan, so dodajte tek nakon što probate smesu.

3. Postepeno sipajte kukuruzno brašno.

Smanjite temperaturu i dodajte brašno uz neprekidno mešanje. Najbolje je da ga sipate postepeno kako biste izbegli stvaranje grudvica.

4. Kuvajte dok smesa ne postane gusta.

Nastavite da mešate na laganoj vatri približno deset minuta, uz prilagođavanje vremena prema vrsti brašna i gustini smese. Ako cicvara postane previše gusta pre nego što se brašno skuva, dodajte malo tople vode ili mleka.

5. Poslužite dok je vruća.

Kada dobijete kompaktnu, kremastu teksturu, sklonite šerpu sa vatre. Cicvaru poslužite odmah, dok je topla i dok su se svi sastojci lepo povezali.

Kako da znate da je cicvara uspela?

Gotova cicvara treba da bude gusta, ujednačena i bez grudvica sirovog brašna. Ne bi trebalo da bude ni previše tečna ni toliko suva da se teško meša.

Tokom kuvanja smesa će postajati sve kompaktnija, a pri mešanju može početi da se odvaja od stranica posude. To su dobri pokazatelji da se približava kraju pripreme, ali je važno i da kukuruzno brašno bude dovoljno kuvano.

Ako volite bogatiji ukus, izaberite kajmak. Za izraženiju slanoću i aromu možete upotrebiti odgovarajući domaći sir. Recept se lako prilagođava ukusu i sastojcima koje već imate u kuhinji.

Uz šta se cicvara najbolje služi?

Tradicionalna cicvara najčešće se iznosi na sto dok je još vruća, uz čašu jogurta, kiselog mleka ili kefira. Dobro joj pristaje i sveža sezonska salata, koja unosi osvežavajuću notu u obrok.

Neki je jedu uz domaći hleb, dok drugi više vole da je posluže samu, jer je dovoljno bogata i zasitna. Med se može ponuditi odvojeno, kao dodatak za one koji vole blagu slatkoću, mada nije obavezan sastojak slane verzije.

Iako se cicvara tradicionalno smatra jelom koje vraća snagu posle fizičkog rada, treba imati u vidu da je zbog kukuruznog brašna i punomasnih mlečnih proizvoda energetski bogata. Zato je najbolje prilagoditi porciju sopstvenim potrebama.

Ovo jelo nije lek za crevne tegobe, ali može biti deo raznovrsne ishrane ako vam njegovi sastojci prijaju.

Cicvara je dokaz da za ukusan domaći obrok nisu neophodni skupi sastojci ni komplikovani recepti. Nekoliko osnovnih namirnica, malo strpljenja i pažljivo mešanje dovoljni su da na sto iznesete starinski specijalitet koji i danas ima posebno mesto u tradicionalnoj kuhinji.