Pevačica otvoreno govori o svakodnevici van estrade, dok na Instagramu deli trenutke iz seoske idile

Slavica Ćukteraš potpuno je promenila životni stil i sada uživa u miru i prirodi, daleko od gradske vreve. Na svom Instagram profilu pokazala je kako izgleda njen svakodnevni jutarnji ritual na selu, gde se posvetila uzgoju kokošaka. Prizor na kojem se na stolu u dvorištu nalaze šoljica turske kafe i dve čašice domaće rakije posebno je privukao pažnju njenih pratilaca.

Seoska svakodnevica Slavice Ćukteraš

Pevačica je istakla da je svoje kokoške počela da uzgaja isključivo za sopstvene potrebe. Nema ambiciju za biznis, već joj je cilj uživanje u prirodno dobijenim jajima i lepoti seoskog života. U njenom dvorištu slobodno šeta oko dvadesetak kokošaka koje se hrane potpuno prirodno. Prizori iz prirode i mir koji je pronašla na selu osvajaju simpatije javnosti, a fanovi joj često upućuju reči podrške.

Zašto je Slavica Ćukteraš izabrala život na selu

Slavica je otkrila da je radoznalost bila presudna za odluku da započne uzgoj živine. S prijateljicom Ljiljanom same su izlegle prve piliće u inkubatoru, bez ikakvih poslovnih pretenzija. „Imam velike i male koke. Neke su stare tek dva meseca. Prijateljica Ljiljana i ja same smo ih izlegle u inkubatoru. Sve je počelo iz radoznalosti i želje da probamo nešto novo. To nije nikakva proizvodnja niti posao, već isključivo za naše potrebe. Baš je lepo kada ih gledamo kako slobodno šetaju po dvorištu. Daju nam domaća jaja, a koliko će nas sve ovo držati, videćemo. Za sada baš uživamo“, iskrena je pevačica. Takođe, naglašava da svakodnevna briga oko živine nije jednostavna, ali joj donosi zadovoljstvo. „Koke su na ispustu i slobodno se kreću po celom dvorištu. Lepo je vreme pa uživaju napolju. Hrane se kvalitetno i potpuno prirodno. Moja drugarica već dugo ima koke i svaki put kada bih otišla kod nje, gledala sam ih i baš mi je bilo lepo. Posmatrala sam ih kako šetaju po dvorištu i rekla sebi: ‘Zašto i ja ne bih probala?’ Tako je sve krenulo. Danas ih imam oko dvadesetak i svakim danom naučim nešto novo“, dodala je Slavica. Fanovi su oduševljeni njenom iskrenošću i povratkom prirodi, dok ona ističe da rad na selu zahteva stalnu posvećenost i brigu o životinjama.

Glumac ne zaboravlja rodni grad, Užičani ističu njegovu skromnost i bliskost sa porodicom

Ivan Bosiljčić redovno posećuje roditelje u Užicu, a Užičani su ponosni na svog poznatog sugrađanina. Njegova slava nije promenila odnos prema porodici i rodnom gradu, što ističu svi koji ga poznaju iz detinjstva. Upravo iz centra Užica, Ivan Bosiljčić je započeo svoj put ka glumačkoj karijeri, pre nego što se preselio u Beograd. U glavnom gradu izgradio je zapaženu karijeru, ali Užice nikada nije zaboravio.

Užičani o Ivanu Bosiljčiću: ponos grada

Meštani Užica se sa osmehom prisećaju dana kada je Ivan živeo u jednom od retkih solitera u gradu. Komšije kažu da je uvek bio prijatan i da redovno obilazi roditelje, koji i dalje žive u Užicu. Kao rezultat toga, često ga sreću kada dolazi u rodni kraj. Njegova kreativnost bila je prepoznata već u školskim danima. Tada je bio član kulturno-umetničkog društva, gde je negovao ljubav prema tradiciji kroz folklor i narodnu pesmu. Takođe, Užičani tvrde da je Ivan ostao isti onakav kakvog ga pamte iz detinjstva.

Porodica i detinjstvo glumca ostali u fokusu

Jedna od komšinica, koja je želela da ostane anonimna, ističe da je Bosiljčić bio dobar dečak i da se družio sa njenim sinom. „O Ivanu Bosiljčiću mogu da kažem sve najlepše. Bio je dobar dečak i družio se sa mojim sinom. Zajedno su bili u kulturno-umetničkom društvu. Kasnije je Ivan otišao na studije, koje je završio i postao dobar glumac. Drago mi je zbog toga. Gledam serije u kojima on glumi. Supruga Jelena i ćerkica su super“, rekla je komšinica. Osim toga, Užičani ističu da Ivan ima brata Dragana, koji je takođe blizak sa komšijama. „Ivan dolazi ovde, obilazi roditelje. Moj sin ga sreće kad dođe. Ostao je nepromenjen, kakav je bio, takav je i ostao“, dodaje Užičanka. Na taj način, svi koji su ga poznavali iz mlađih dana sa zadovoljstvom prate njegov uspeh i ponosni su što je ostao vezan za svoj rodni grad.

Pevač iz Leskovca ostao upamćen po velikim delima i posebnoj vezi sa Negotinom

Ljubiša Stojanović Luis tragično je preminuo pre petnaest godina, a njegovo ime i danas budi emocije kod publike. Pevač iz Leskovca postao je poznat po tome što je često posećivao Dom za nezbrinutu decu u Negotinu, gde je pružao pomoć knjigama, odećom i instrumentima. Ovaj gest mu je doneo titulu počasnog stanovnika grada i pokazao koliko mu je humanost bila važna.

Humanost i detinjstvo Luisa: Ključni trenuci iz ranog života

Porodica Stojanović često je menjala mesto boravka, pa su tako živeli u Leskovcu, Mionici, Kučevu, Ćupriji, Donjem Milanovcu i Negotinu. Upravo u Negotinu, Ljubiša Stojanović Luis je razvio snažnu vezu sa lokalnom zajednicom. Pored toga, isticao je koliko su mu roditelji bili važni u životu. Otac Žika bio je majstor za drvo, dok je majka Milica bila domaćica, ali izuzetno nadarena za pevanje. Kao rezultat toga, on je često isticao koliko mu je porodica bila oslonac.

Sećanja iz detinjstva i značaj porodice

Jedan od upečatljivih trenutaka detinjstva opisao je u intervjuu za domaće medije. „Imao sam samo dvadeset meseci kada se na Đurđevdan rodio moj brat Dragan. Majka je bila u jednoj sobi sa bebom, dok sam ja iz druge osluškivao šta se dešava. Pojavio se otac i stavio mi u krilo jagnje koje mi je tada ličilo na ogromno čudovište. Bio je to poklon kojim je želeo da mi pokaže da zbog brata neću biti zapostavljen“, rekao je Luis nekoliko godina pre smrti. Takođe, često je isticao da je porodica uvek imala dovoljno hrane, a majka je pravila tradicionalna jela. Osim toga, govorio je o svom školovanju i nestašlucima, navodeći da je jednom prilikom zaboravio tekst na premijeri predstave koju je sam osmislio, pa je uspešno improvizovao.

Trag koji je ostavio i sećanje na Luisa

Odlazak Ljubiše Stojanovića Luisa ostavio je prazninu u svetu muzike i humanitarnog rada. Njegova dela i danas inspirišu mnoge, a Negotin ga pamti kao posebnog člana zajednice. Iako je prošlo petnaest godina od njegove smrti, priče o njegovoj dobroti i doprinosima i dalje žive među ljudima.