Za svaku lokaciju analizirano 17 kriterijuma, domaća industrija planirala učešće od 5 do 15 odsto u izgradnji
Jugoslovenski program izgradnje nuklearne elektrane predvideo je identifikaciju šest potencijalnih lokacija na Dunavu na teritoriji Srbije, dok je kapacitet Save za hlađenje ocenjen kao relativno mali, sa maksimalnom dozvoljenom temperaturom vode od 28 stepeni radi očuvanja biodiverziteta. Dve lokacije na Dunavu detaljno su istraživane kroz petogodišnje cikluse, koristeći usavršenu metodologiju sa 17 kriterijuma, koju su kasnije preuzeli i ruski stručnjaci.
Prema svedočenju inženjera Miodraga Mesarovića, za rashlađivanje na reci Savi bilo je neophodno postavljanje posebnih tornjeva zbog ograničenog protoka i visokih temperatura vode, dok je Dunav pružao veće mogućnosti za sigurno hlađenje. Jugoslavija je od pedesetih godina prošlog veka započela obrazovanje stručnog kadra na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a do početka izgradnje prve elektrane prošlo je 20 godina.
Program je obuhvatao slanje mladih stručnjaka u Francusku, Kanadu, Nemačku, Švedsku, Holandiju, Ameriku i Rusiju radi sticanja praktičnih znanja i saradnje sa međunarodnim timovima. Prilikom izgradnje sledećih elektrana, planirano je da učešće domaće industrije bude 5 odsto za prvu elektranu, 10 odsto za drugu i 15 odsto za treću. U tu svrhu formiran je konzorcijum JUMEL, koji je obuhvatio preduzeća “Goša”, “Rade Končar”, “Đuro Đaković” i “Energoinvest”, dok je grupa 4E bila zadužena za projektovanje, a NUKLIN za naučno-istraživački rad.
Mesarović podseća da je jugoslovenska strategija bila da zemlja postane graditelj, a ne samo kupac nuklearnih elektrana, uz pažljivo planiranje i višedecenijsko ulaganje u stručne kadrove i domaću industriju.
