Džes Levenson iz Arizone danas pruža podršku ženama žrtvama nasilja, nakon lične borbe i emotivnog ponovnog susreta sa sinom

Džes Levenson iz Feniksa, Arizona, ponovo je posle gotovo 20 godina uspela da zagrli svog sina Kejla. Njena životna priča postala je poznata javnosti i otvorila važne razgovore o borbi protiv nasilja nad ženama i trgovine ljudima. Detinjstvo joj je bilo obeleženo teškoćama – rasla je uz majku koja je bila zavisna od droga, i već kao devetogodišnjakinja susrela se sa zlostavljanjem. Već sa dvanaest godina bila je primorana da uđe u svet prostitucije, a majka joj je dozvolila vezu sa mnogo starijim muškarcem. Kada je imala četrnaest godina, ostala je trudna. Zbog straha od abortusa, odlučila je da pobegne i živi na ulici dok trudnoća ne prođe zakonsku granicu.

“Kada telo počne da podržava novi život, veza između majke i deteta je neraskidiva. Moj zadatak je bio da zaštitim to dete”, ispričala je Džes. Nakon što se sama obratila socijalnoj radnici, vratila se u sistem socijalne zaštite i donela odluku da rodi dete. Tri meseca je provela u domu za mlade majke, a zatim je, verujući da će tako Kejl imati bolji život, pristala na usvajanje.

I nakon toga, život joj nije bio lak – borila se sa zavisnošću i nasiljem. Prekretnica je nastupila u 21. godini, kada je upoznala Nika, svog budućeg supruga, koji joj je pružio podršku i razumevanje. Sa njim je kasnije dobila još petoro dece. “Nakon Kejla, dobila sam priliku da budem prava majka. Sve što želite za svoju decu je da ih volite i brinete o njima”, rekla je Džes.

Danas Džes vodi projekat koji nudi sigurno utočište i pomoć majkama koje su preživele trgovinu ljudima, sa željom da im omogući da zadrže svoju decu i pruže im stabilan dom. “Postoji velika potreba za sigurnim mestom za žene koje su prošle kroz ovakva iskustva i koje žele da zaštite svoju decu”, naglašava ona.

Njena priča, prikazana i u dokumentarnom filmu, danas je inspiracija mnogima i snažan podsetnik koliko je važna podrška žrtvama nasilja i trgovine ljudima.

Njihov brak traje 37 godina – Maja otkriva male rituale i principe koji čine stabilan odnos

Maja (59) i Žarko Svilar (68) iz Beograda su zajedno već 37 godina, a njihovo poznanstvo započelo je slučajnim susretom na Jadranskom moru krajem osamdesetih. Njihova veza, koja je startovala tokom letovanja 1988. godine, primer je kako iskrene emocije i posvećenost mogu nadživeti vreme i izazove.

Maja se priseća da je njihov prvi zajednički trenutak na obali bio gotovo sudbinski. “Jedan pogled je bio dovoljan da osetimo snažnu povezanost”, opisuje ona. Proveli su to leto zajedno u plivanju, razgovorima i plesu, čime su postavili čvrste temelje za buduću zajednicu.

Posle skoro četiri decenije, Maja naglašava da je brak nešto što se ne podrazumeva, već se svakodnevno gradi upornošću, međusobnim poštovanjem i otvorenom komunikacijom. “Srećan i dugovečan brak gradi se pažljivo, strpljivo i nežno. Prava ljubav nastaje polako, kad prođe početna zaljubljenost”, objašnjava ona. Posebno ističe važnost svakodnevnih malih rituala i spremnosti da uvek saslušaju jedno drugo, čak i kada se ne slažu. Prema Maji, “važno je da budemo spremni da saslušamo jedno drugo, smireno odgovorimo i budemo podrška jedno drugom – uvek”.

Kroz godine, njihov odnos je prolazio kroz prirodne promene – periode sklada ali i razmirica. “Naš odnos se razvijao spontano, uz povremene konflikte. Učili smo kako da budemo bračni par koji zajedno raste i razvija se”, kaže Maja. Smatra da je poverenje ključ, ali da ono zahteva iskrenost i doslednost. “Savršen odnos ne postoji, ali ako postoje stabilnost, sigurnost i vedrina, tada se rađa divan osećaj pripadnosti.”

Kao i svaki dug brak, ni njihov nije bio pošteđen izazova – od porodičnih i vaspitnih pitanja, preko zdravstvenih i finansijskih problema, do društvenih promena. Maja veruje da su otvoreni razgovor i međusobno razumevanje najbolji način za prevazilaženje svakog problema. “Najdelotvorniji recept za rešavanje spornih pitanja su razgovor, razumevanje, strpljenje i uvažavanje razlika u karakteru i temperamentu”, ističe ona.

Na kraju, Maja naglašava da je najveća vrednost dugog braka sigurnost i podrška koju partneri pružaju jedno drugom. “Najlepše je to što uvek možete da računate na podršku i pomoć partnera. Ljubav tada postaje zrela, postojana i čvrsta”, kaže ona i dodaje da prava ljubav zahteva stalan trud, iskrenost i posvećenost. “Tako se gradi snažan odnos koji može da izdrži sve oluje i izazove života”, zaključuje Maja.

Sve više žena bira da u zrelijim godinama uživa u sopstvenim interesovanjima i podržava decu bez pritiska

Savremeni način života i lične odluke sve više utiču na to kako žene vide ulogu bake. Sve je više onih koje otvoreno ističu da unuci nisu deo njihovih životnih planova, poput Džodi Elis, koja smatra da je sada vreme da se posveti sebi i svojim željama. Džodi je decenijama nesebično bila posvećena svojoj deci, ali sa njihovim odrastanjem, odlučila je da prioritet stavi na sopstveni život i interesovanja.

“Majčinstvo mi je ispunilo život na način koji nisam mogla ni da zamislim. Ne bih menjala nijednu sekundu koju sam provela sa svojom decom, ali ne osećam potrebu da po svaku cenu postanem baka”, iskreno kaže Džodi. Ona naglašava da ne želi da nameće deci pritisak roditeljstva, posebno u vremenu kada su mladi već suočeni sa brojnim očekivanjima društva – od obrazovanja, preko karijere, do zasnivanja porodice.

Džodi ističe da je njen život ispunjen i nakon odlaska dece iz kuće. Sada ima više vremena za supruga, prijatelje i omiljene hobije. “Radim puno radno vreme, često putujemo i uživamo u svakodnevnim stvarima. Nikada nisam doživljavala prazno gnezdo kao nešto negativno. Naprotiv, sada sam pronašla slobodu kakvu ranije nisam imala.”

Prema njenom mišljenju, svaka žena treba da određuje kako će izgledati njena porodica i život u zrelijim godinama. “Ne bih nikada ubeđivala svoju decu da postanu roditelji, baš kao što ih ne bih savetovala kada da kupe stan ili gde da žive. Njihovi životi pripadaju njima. Osim toga, pritisak oko potomstva može samo dodatno da optereti, posebno one koji se eventualno suočavaju sa izazovima plodnosti.”

Džodi priznaje da joj odnos sa odraslom decom sada donosi posebno zadovoljstvo i ispunjenje. Zajedno putuju, obilaze restorane, vode otvorene razgovore i izgrađuju prijateljski odnos koji joj najviše prija. “Osećam se mlado i željna sam novih avantura. Ne moram biti baka da bih osećala svoju vrednost. Majčinstvo je deo mene, ali nisam samo to – ja sam i putnik, rekreativac, pisac. Želim da nastavim da istražujem sve što mi život nudi.”

Sve je više žena koje dele ovakav pogled na život, smatrajući da srećna porodica ne mora da uključuje i ulogu bake. Za njih je najvažnije da podrže svoju decu u njihovim odlukama i da ne očekuju ispunjenje tradicionalnih uloga po svaku cenu.