Naledi iz plemena Zulu sa porodicom slavi Uskrs u obnovljenoj kući i otvara prodavnicu slatkiša za meštane

Naledi Repaja, poznata kao srpska snaja iz Južne Afrike, ove godine je Uskrs provela u selu Malo Crniće zajedno sa suprugom Bojanom Repajom, decom Neom (7) i Noom (8), kao i svekrvom iz Požarevca. Nakon što su napustili grad, Naledi je potpuno renovirala staru seosku kuću i u nekadašnjoj trafici otvorila šarmantnu prodavnicu slatkiša i praznične dekoracije, što je oduševilo lokalno stanovništvo.

Porodica je praznik proslavila u toploj i porodičnoj atmosferi. Bojanovi roditelji su im se pridružili, a svekrva je pomogla Naledinoj integraciji u srpske običaje i kuhinju. Kako je Naledi istakla na svom Instagram profilu: „Srećan nam svima blagosloven Vaskrs“, uz fotografije prazničnog slavlja i dece koja sa radošću učestvuju u tradicionalnom kucanju uskršnjim jajima.

Otvaranje male prodavnice u obnovljenoj trafici naišlo je na oduševljenje meštana, koji su se prisetili vremena kada su tu kupovali sladolede. Sada su posebno zadovoljni novom ponudom slatkiša i prazničnih dekoracija. Jedna žena je u komentaru napisala: „Vi ste mađioničari“, dok su drugi istakli koliko im se dopada kutak koji je Naledi stvorila za decu i njihove porodice.

Naledi i Bojan su u braku od 2015. godine, a upoznali su se dok su zajedno radili na kruzeru. „Želela sam da vidim gde je ta Srbija, gde svega ima i gde je sve najbolje. Prvo sam se zaljubila u Bojana, a zatim i u Srbiju“, otkrila je Naledi. Bojan joj je bio oslonac tokom prilagođavanja, ali ju je i ohrabrivao da samostalno nauči srpski jezik i prihvati nove običaje.

Danas porodica Repaja uživa u životu na selu, gde Naledi s ljubavlju gradi svoj dom, neguje tradiciju i deli prazničnu radost sa celom zajednicom.

Trideset godina zajedničkog života, odrastanja i topline ostavili su snažan pečat na Ljiljanu Kapor

Ljiljana Kapor, supruga čuvenog pisca i slikara Mome Kapora, provela je uz njega trideset godina, od čega su 22 godine bili u braku. Njihov prvi susret dogodio se tokom osamdesetih u centru Beograda, u periodu kada je Ljiljana studirala istoriju umetnosti, a Momo svakodnevno šetao gradom. “Držala sam ga za ruku bukvalno do kraja života”, priseća se Ljiljana, govoreći o njihovom prvom susretu i zajedničkim godinama.

Život sa poznatim umetnikom imao je svoje posebnosti, ali je, kako Ljiljana ističe, bio ispunjen svakodnevnim trenucima, prijateljstvima sa umetnicima i toplinom doma. Posebno naglašava da su najpoznatiji ljudi često najprirodniji i da je Momo bio uvek otvoren prema svakome, bez obzira na popularnost.

Momine oči, vedrina i smisao za humor bili su ono što je Ljiljanu najviše privuklo. “Volela sam njegove oči do kraja života”, iskreno priznaje. Momo je, uprkos slavi, ostao jednostavan čovek, a publika ga je volela upravo zbog te bliskosti, iako su ga kritičari često nazivali “lakim piscem”.

Kada su kompjuteri postali standard u pisanju, Momo je ostao veran pisaćoj mašini. “Rekao je da će preći na kompjuter kad on napiše ‘Anu Karenjinu'”, prepričava Ljiljana, osvetljavajući njegov poseban odnos prema pisanju.

Za Ljiljanu je ljubav sa Momom bila dragocena i oblikovala ju je kao osobu. Vezu su započeli dok je ona bila u dvadesetim godinama, a smatra da je bila privilegovana što je pola života provela sa takvom ličnošću. “Sve bih ponovo isto uradila”, kaže, sećajući se zajedničkih trenutaka.

I danas, šesnaest godina nakon Momine smrti, Ljiljana o njemu govori sa toplinom i osmehom. Kaže da joj je žao što je prerano otišao, ali da joj srce nije ispunjeno tugom. “Moja ljubav se nije promenila. On je otišao mlad, ali je živeo punim plućima, kao da nije imao jedan, već osam života. A ja zajedno sa njim”, zaključuje Ljiljana.

Prava podrška i iskrene reči u detinjstvu ključ su za razvoj detetove sigurnosti i budućih uspeha

Mnogi roditelji razmišljaju o tome kako izgraditi snažno samopouzdanje i podstaći uspeh kod svoje dece. Nauka i iskustvo pokazuju da način na koji govorimo deci i kako reagujemo na njihove postupke ima dugoročan uticaj na njihov razvoj. Poznati psihijatar Sigmund Frojd naglašavao je da se temelji samopouzdanja postavljaju još u najranijem detinjstvu. Deca koja odrastaju okružena ljubavlju i prihvatanjem stiču snažan osećaj sopstvene vrednosti. Frojd je istakao: „Čovek koji je bio neprikosnoveni miljenik svoje majke, kroz čitav život nosi osećaj pobednika i veru u uspeh, što neretko vodi do stvarnog uspeha.” Ova misao nam govori koliko je važno pružiti detetu podršku, ali to ne znači da treba zanemariti greške ili ih stalno hvaliti bez osnova. Bitno je prihvatiti dete onakvo kakvo jeste.
Kritičke rečenice poput „mogao si urednije“ ili „zašto je trava plava?“ mogu nenamerno narušiti detetovo samopouzdanje. Kada dete češće čuje zamerke nego reči podrške, može postati nesigurno i izbegavati izazove. Frojd je ukazivao na važnost da dete ima bar jednu osobu koja ga voli i prihvata bezuslovno, bez stalnog takmičenja za ljubav u porodici.
S druge strane, deca koja odrastaju uz podršku i slobodu češće postaju kreativna i hrabra, ne boje se da pogreše i ne uklapaju se u stroge okvire. Prava podrška nije u davanju potpune slobode, već u omogućavanju prostora za razvoj, greške i istraživanje različitih puteva.
Samopouzdanje se ne razvija naredbama i kaznama, već razumevanjem detetovih osećanja i potreba. Dete treba da zna da je primećeno, da se njegove sposobnosti cene i da se njegov temperament ne smatra manom. Rečenice poput „ti možeš“, „probaj, tu sam uz tebe“ i „važan si“ jačaju sigurnost i podstiču dete da sanja i ostvaruje svoje ciljeve.
Frojd je isticao i koliko je važno negovati dečje snove, bez ismevanja ili nametanja tuđih želja. „Samo ostvarenje sna iz detinjstva može doneti sreću”, govorio je. Kada odrasli dozvole detetu da otkriva svoje želje i talente, ono vremenom izrasta u odraslu osobu sa izraženim osećajem identiteta i zadovoljstvom sobom.
Roditeljska reč ima ogroman značaj u razvoju deteta. Prava podrška, razumevanje i dozvola za grešku su osnov za izgradnju samopouzdanja i budućeg uspeha, i to ne samo u detinjstvu, već i tokom celog života.