Zec nije deo hrišćanske tradicije već potiče iz paganskih verovanja, običaj se proširio iz germanskih zemalja
Zec, iako nema veze sa crkvom ni hrišćanskim praznikom Uskrsa, postao je jedan od najprepoznatljivijih simbola ovog praznika u poslednjim decenijama, uključujući i naše krajeve. Poreklo običaja vezanog za zeca potiče iz paganskih verovanja, gde je ova životinja predstavljala simbol plodnosti i ponovnog rađanja.
Prema legendi iz anglosaksonskih zemalja, boginja proleća i ponovnog rađanja Eostera imala je zeca kao pratioca. Jedna od priča kaže da je boginja, žaleći što je zakasnila sa dolaskom proleća, pretvorila promrzlu pticu u zeca, koji je zatim u čast boginje snosio jaje. Ovaj običaj povezivanja zeca i jaja vremenom je postao deo prolećnih praznika, a simbolika zeca je bila posebno izražena u vreme prolećne ravnodnevice.
Spajanje zeca sa tradicijom Uskrsa zabeleženo je u Nemačkoj početkom XVI veka, gde su deca čekala dolazak „Oschter Haws-a“ – zeca koji na uskršnje jutro ostavlja obojena jaja u gnezda. Ovaj običaj su nemački doseljenici preneli u Ameriku početkom XVIII veka, gde je, uz pomoć masovne kulture i industrije zabave, uskršnji zec postao globalno prepoznatljiv simbol praznika.
U naše krajeve, zec je prvo stigao u mestima koja su bila pod uticajem germanske kulture, a početkom XX veka običaj se proširio i na ostale regione, o čemu svedoče čestitke i razglednice iz tog perioda.
