„U taksiju čovek vidi ceo život. Nekad je to tuga, nekad sreća, a nekad situacija koju ni najbolji scenarista ne bi mogao da smisli.“
Tako svoju priču počinje Beograđanin koji više od dve decenije radi kao taksista. Kaže da je kroz njegov automobil prošlo na hiljade ljudi. Od poznatih ličnosti i turista do onih koji su baš u njegovom vozilu donosili najvažnije životne odluke.
– Ljudi misle da je naš posao samo da vozimo od tačke A do tačke B. U stvari, mi svakog dana slušamo nečije ispovesti, gledamo suze, osmehe, svađe, pomirenja… Nekada se osećam kao psiholog, nekada kao prijatelj, a nekada samo kao neko ko je u pravom trenutku bio na pravom mestu – priča on.
Zauvek u sećanju
Ipak, jedna vožnja ostala mu je zauvek u sećanju.
– Bilo je kasno uveče kada su mi u automobil ušli mladić i devojka. Na prvi pogled delovali su kao zaljubljeni par. Seli su pozadi i sve vreme su se smejali. Rekli su adresu i krenuli smo.
Posle nekoliko minuta nastala je tišina.
– Odjednom je devojka rekla: „Stani ovde.“ Pomislio sam da su se posvađali. Međutim, mladić je izašao iz auta, kleknuo pored trotoara i izvadio prsten. U tom trenutku sam shvatio da sam sasvim slučajno postao svedok prosidbe.
Plač devojke
Kaže da je u retrovizoru video kako devojka od iznenađenja plače.
– Rekla je „da“, zagrlili su se, a onda se vratili u taksi. Mislio sam da je tu kraj iznenađenjima.
Međutim, tek tada je usledio trenutak koji i danas prepričava kolegama.
– Kada su seli nazad, mladić me je pitao: „Izvinite, možete li da nas vratite na početnu adresu? Zaboravio sam cveće u stanu.“ Nas troje smo počeli da se smejemo toliko da nisam mogao nekoliko sekundi ni da krenem. Cela romantična scena pala je u vodu zbog buketa koji je ostao u hodniku.
Sećanje za ceo život
Kaže da se i danas nasmeje kada se seti tog para.
– Na kraju smo otišli po cveće, pa ih odvezli na večeru. Kada su izlazili iz auta, devojka mi je rekla: „Hvala vam što ste bili deo naše priče.“ To je možda trajalo svega pola sata, ali meni je ostalo za ceo život.
Dodaje da ljudi često pamte velike događaje, dok su upravo sitnice ono što život čini posebnim.
– Svaki putnik nosi neku svoju priču. Nekad je to nečiji najlepši dan, nekad najteži. Mi taksisti smo prolaznici kroz tuđe živote, ali ponekad postanemo i deo uspomena koje se prepričavaju godinama. Zato volim ovaj posao. Nikada ne znam ko će sledeći sesti u moj automobil i kakvu će priču ostaviti iza sebe.
