Ukrajinski predsednik ističe da su vojni ciljevi Moskve više puta neuspešno pomerani, prema obaveštajnim podacima

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski izjavio je u večernjem obraćanju da je ruska vojska postavila i potom odložila ukupno 15 rokova za okupaciju Donjecke oblasti od početka invazije u februaru 2022. godine, pozivajući se na podatke ukrajinskih obaveštajnih službi. Ova izjava daje pregled neuspelih rokova koje je, prema tvrdnjama Kijeva, odredilo političko rukovodstvo Rusije tokom trajanja sukoba.

Zelenski je naveo da je ruska strana tokom prve godine rata, 2022, imala pet različitih datuma za ostvarenje cilja, uključujući 31. mart, 9. maj, 1. jun, 15. septembar i 31. decembar. Sledeće, 2023. godine, dva nova roka su postavljena – najpre 1. mart, a zatim 31. decembar. Zelenski je naglasio da su ovi ciljevi kontinuirano pomerani, kako su ruske snage nailazile na otpor i nisu uspevale da ostvare zamišljene planove.

“Od početka sveobuhvatnog rata, ruskoj vojsci je dato čak 15 rokova za zauzimanje našeg Donjeckog regiona. Političko rukovodstvo Rusije ostaje opsednuto Donbasom. Oni su već 15 puta gajili ovu zabludu — da će u potpunosti zauzeti Donbas”, naveo je Zelenski.

Prema ukrajinskim podacima, i tokom 2024. godine planirani rokovi nisu ispunjeni, dok se strategija Kremlja povremeno prilagođavala. Ukrajinska strana tvrdi da je svaki od ovih rokova prošao bez uspeha, a Donjecka oblast ostaje delimično pod ruskom kontrolom, ali bez potpune okupacije.

Zvanične ruske institucije nisu se javno oglašavale povodom ovih navoda. Iz ukrajinskih izvora naglašavaju da su ove informacije deo hronologije prikupljene tokom ratnih dešavanja i da predstavljaju uvid u neuspele planove protivničke strane.

“Političko rukovodstvo Rusije ostaje opsednuto Donbasom”, zaključio je Zelenski u obraćanju.

Stručnjak za stratešku analizu ukazuje na diskrepancije u ruskoj diplomatiji i nerešene ekonomske izazove Srbije

Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, u autorskom tekstu osvrnuo se na izjavu američkog državnog sekretara Marka Rubia, koji je tokom radne posete Bliskom istoku naveo da ‘nije bilo dogovora na Aljasci’, čime je prema Obradoviću okončana višegodišnja ruska manipulacija vezana za navodne bilateralne dogovore između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije. Obradović navodi da su tvrdnje o postignutom dogovoru na Aljasci, koje je ranije izneo Sergej Lavrov, bile deo propagandne strategije Moskve, a da je realnost pokazala suprotno kroz seriju geopolitičkih poraza Rusije.

Prema autoru, od navodnog dogovora došlo je do značajnih promena na globalnoj sceni, uključujući hapšenje ruskih saveznika i udaljavanje tradicionalnih partnera od Moskve. Obradović ističe i gubitak ruskog uticaja u regionu Kavkaza, kao i ekonomsko-diplomatsku izolaciju, što, po njegovom mišljenju, predstavlja strateški slom ruske politike.

Posebnu pažnju posvećuje trenutnoj krizi sa NIS Gaspromnjeftom, podsećajući da Moskva ne nudi konkretna rešenja već se poziva na „duh prijateljskih odnosa“. On postavlja pitanje koliko će vremena biti potrebno da i taj narativ nestane, kao što se to dogodilo sa prethodnim tvrdnjama o dogovorima na Aljasci.

Obradović zaključuje da ekonomska i politička realnost ne podržava ruske propagandne narative, a da građani Srbije ostaju bez jasnih odgovora u vezi sa sudbinom NIS Gaspromnjefta.

„Ruskoj diplomatiji se više ne može verovati jer nije jasno šta su dogovori, a šta duhovi“, istakao je Obradović u tekstu.

Stručnjak za krizno odlučivanje navodi da rast podrške određenim političkim opcijama odražava psihološke potrebe društva

Prof. ddr. Milan Krajnc, psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, objavio je autorski tekst u kojem naglašava da psihologija ne pripada nijednoj političkoj opciji, već da ima zadatak da razume ljudsko ponašanje. On ukazuje da građani ne glasaju isključivo za političke programe, već za osećaj koji im određena politika pruža, što se menja u zavisnosti od psihološkog stanja društva.

U periodima nesigurnosti, navodi Krajnc, ljudi teže stabilnosti, redu i sigurnosti, dok u vremenima stabilnosti akcenat stavljaju na slobodu, individualnost i razvoj. Ove promene nisu pitanje ideologije, već prirodne reakcije na aktuelne društvene izazove. Kao primer, Krajnc navodi situacije kada roditelj ne zna da li će sutra moći da prehrani porodicu ili kada građanin oseća da država gubi kontrolu nad bezbednošću, što dovodi do povećane potražnje za sigurnošću.

Krajnc ističe da trenutna jačanja podrške političkim opcijama koje naglašavaju nacionalni identitet, red i snažne institucije ne znače da su građani manje demokratski, već da su njihove psihološke potrebe drugačije. On podseća na Maslovljevu hijerarhiju potreba i objašnjava da dok su osnovne potrebe ugrožene, ljudi ne mogu da razmišljaju o višim idealima kao što su sloboda i samorealizacija.

U tekstu se upozorava da ni leva ni desna politika same po sebi nisu rešenje za društvene probleme. Ako političke opcije izgube kontakt sa stvarnim brigama građana, oni će tražiti alternativu. Psihologija, zaključuje Krajnc, pokazuje da nijedno društvo ne može dugoročno funkcionisati samo na strahu, ali ni bez osećaja sigurnosti. Prava ravnoteža nalazi se između slobode i odgovornosti, individualnosti i zajedništva, razvoja i zaštite. Ključno pitanje, prema njegovim rečima, nije zašto jača određena politička opcija, već šta je u društvu stvorilo potrebu za većom sigurnošću.