Mikroplastika je pronađena u vodi, hrani, vazduhu, ali i u različitim delovima ljudskog organizma.
Zbog toga pitanje koliko plastike čovek unese tokom jedne godine više nije samo ekološka tema, već i predmet ozbiljnih medicinskih i toksikoloških istraživanja.
Najpoznatija procena, prema kojoj čovek svake nedelje proguta količinu plastike tešku oko pet grama – približno koliko i jedna platna kartica – obišla je svet 2019. godine. Kada bi ta procena bila tačna, prosečna osoba bi tokom godine unela oko 260 grama mikroplastike. A za deset godina više od dva i po kilograma.
Međutim, naučnici danas upozoravaju da ova upečatljiva računica ne predstavlja pouzdano utvrđenu količinu koju svako od nas zaista proguta.
Odakle potiče tvrdnja o „jednoj kartici nedeljno“?
Tvrdnja je nastala na osnovu analize podataka o mikroplastici u vodi, hrani i vazduhu koju su sproveli istraživači sa Univerziteta u Njukaslu u Australiji. Rezultati su kasnije objavljeni u naučnom radu u kojem je procenjeno da ljudi globalno mogu unositi između 0,1 i pet grama mikroplastike nedeljno.
To daje ogroman godišnji raspon – od oko 5,2 grama do čak 260 grama plastike.
U javnosti je, međutim, uglavnom ostala zapamćena samo najveća vrednost od pet grama, To je slikovito predstavljeno kao težina jedne kreditne kartice. Autori procene analizirali su podatke iz 59 prethodno objavljenih radova, ali su morali da koriste brojne pretpostavke kako bi broj različitih čestica pretvorili u ukupnu masu.
Kasnija analiza: Možda nije pet grama, već svega nekoliko mikrograma
Naučnik Martin Plec kasnije je ponovo analizirao računicu i upozorio na metodološke probleme. Prema jednoj konzervativnijoj proceni, odrasla osoba može uneti oko 4,1 mikrogram mikroplastike nedeljno, što je više od milion puta manje od viralne tvrdnje o pet grama.
Ključni problem leži u tome što masa čestice zavisi od njene veličine. Jedna krupnija čestica može težiti koliko hiljade ili milioni nanoplastičnih čestica. Zbog toga se broj čestica ne može jednostavno pretvoriti u grame bez preciznog poznavanja njihove veličine, oblika i vrste polimera.
Drugim rečima, tvrdnja da svaki čovek pojede jednu platnu karticu nedeljno nije dokazana činjenica, već gornja procena izvedena pomoću modela i pretpostavki.
Od 39.000 do 52.000 čestica kroz hranu
Jedno od najcitiranijih istraživanja o ljudskom unosu mikroplastike objavljeno je 2019. godine. Autori su analizirali podatke o mikroplastici u namirnicama koje čine približno 15 odsto prosečnog kalorijskog unosa stanovnika Sjedinjenih Američkih Država.
Procenili su da čovek samo hranom i pićem može da unese između 39.000 i 52.000 čestica godišnje, u zavisnosti od pola i uzrasta.
Kada se tome doda mikroplastika koju udišemo, procena raste na između 74.000 i 121.000 čestica godišnje. Autori su naglasili da je stvarni broj verovatno veći jer većina namirnica nije bila obuhvaćena analizom.
To istraživanje pokazalo je i ogromnu razliku između flaširane i vode iz vodovoda. Osoba koja preporučenu količinu vode pije isključivo iz plastičnih flaša mogla bi godišnje da unese dodatnih oko 90.000 čestica, dok je procena za vodu iz vodovoda iznosila približno 4.000.
Nova tehnologija otkrila 240.000 čestica u jednom litru vode
Dodatnu zabrinutost izazvalo je istraživanje objavljeno 2024. godine, čiji su autori koristili naprednu lasersku tehniku za otkrivanje izuzetno sitne nanoplastike.
U jednom litru flaširane vode pronašli su u proseku oko 240.000 plastičnih čestica, odnosno između 110.000 i 370.000 u analiziranim uzorcima. Približno 90 odsto bile su nanoplastične čestice, znatno manje od mikroplastike koju su starije metode mogle pouzdano da registruju.
To praktično znači da bi osoba koja svakoga dana popije dva litra takve vode samo tim putem mogla biti izložena desetinama ili stotinama miliona veoma sitnih čestica godišnje.
Ipak, ni ovaj broj ne može se direktno porediti sa ranijim procenama. Nova studija brojala je mnogo sitnije čestice koje starije metode nisu mogle da vide, a analiziran je ograničen broj brendova i uzoraka. Ona takođe nije utvrđivala koliko tih čestica ostaje u organizmu.
Velike razlike između istraživanja
Sistematski pregled 76 istraživanja, objavljen 2024. godine, pokazao je koliko su rezultati neujednačeni. Procene dnevnog unosa preko hrane i vode kretale su se od gotovo zanemarljivih količina do više od 1,5 miliona čestica dnevno, pri čemu su najviše vrednosti zabeležene kod flaširane vode.
Druga analiza procenila je prosečnu izloženost preko dominantnih izvora na oko 2.012 čestica dnevno, odnosno približno 734.000 godišnje. Međutim, procenjena masa u tom radu bila je znatno viša i zavisila je od pretpostavljene veličine čestica, što ponovo pokazuje koliko izbor metodologije menja konačan rezultat.
Pregled istraživanja o soli, vodi i vazduhu pokazao je da udisanje može predstavljati veoma značajan izvor izloženosti. Procene su se kretale od nekoliko hiljada do više miliona čestica godišnje, u zavisnosti od sredine, načina uzorkovanja i donje granice veličine čestica koje su instrumenti mogli da registruju.
Koliko, dakle, čovek unese godišnje?
Najpošteniji naučni odgovor glasi: još ne znamo precizno.
Na osnovu dosadašnjih istraživanja može se reći da čovek godišnje unese najmanje desetine hiljada čestica mikroplastike, a kada se uključe izuzetno sitne čestice iz vazduha i flaširane vode, broj može dostići stotine hiljada, milione, pa i znatno više.
Kada se unos izražava u gramima, neizvesnost je još veća. Objavljene procene kreću se od mikrogramskih ili miligramskih količina do nekoliko grama nedeljno. Zato se tvrdnja o 260 grama godišnje ne može predstaviti kao pouzdano utvrđena činjenica.
Veliki broj čestica ne mora nužno značiti i veliku masu. Milion nanoplastičnih čestica može ukupno težiti manje od jedne znatno veće čestice mikroplastike.
Da li sva unesena plastika ostaje u telu?
Ne. Značajan deo progutanih čestica verovatno prolazi kroz sistem organa za varenje i izbacuje se iz organizma. Međutim, najmanje čestice mogu preći biološke barijere, a istraživanja su potvrdila prisustvo mikroplastike i nanoplastike u ljudskoj krvi, plućima, jetri, bubrezima, posteljici i mozgu.
Studija ljudskih želudaca iz 2024. godine pronašla je u proseku oko 9,4 čestice po osobi. Procenjen je unos na približno 32 čestice dnevno. Autori su naglasili da se čestice tokom prolaska kroz digestivni sistem mogu menjati ili razgrađivati. To dodatno otežava računanje stvarne izloženosti.
Šta mikroplastika može da uradi organizmu?
Laboratorijska istraživanja na ćelijama i životinjama ukazuju da mikroplastika može biti povezana sa oksidativnim stresom. Upalnim procesima, poremećajima funkcije pojedinih organa i prenošenjem hemikalija koje se koriste u proizvodnji plastike.
Kod ljudi još nije konačno dokazana direktna uzročno-posledična veza između uobičajenog nivoa izloženosti i određene bolesti. Svetska zdravstvena organizacija naglašava da postoje velike praznine u podacima. Posebno kada je reč o nanoplastici, dugotrajnoj izloženosti i standardizovanim metodama merenja.
Ipak, studija objavljena 2024. privukla je veliku pažnju. Pacijenti kod kojih su mikroplastika i nanoplastika pronađene u naslagama karotidnih arterija tokom praćenja češće doživljavali srčani ili moždani udar ili smrt. Reč je o povezanosti, a ne konačnom dokazu da su plastične čestice izazvale te događaje.
Kako smanjiti svakodnevnu izloženost?
Potpuno izbegavanje mikroplastike danas praktično nije moguće, ali se izloženost može smanjiti. Posebno se preporučuje da se hrana ne zagreva u plastičnim posudama. Da se veoma topla jela i napici ne sipaju u plastiku i da se, kada postoje bezbedni uslovi, češće koriste staklene ili metalne posude.
Važno je i redovno uklanjanje kućne prašine i provetravanje prostorija, jer sintetički tekstil, tepisi, nameštaj i drugi predmeti oslobađaju sitna vlakna koja mogu završiti u vazduhu.
Konačna računica
Čovek gotovo sigurno tokom godine unese veliki broj čestica plastike, ali nauka još nema jednu univerzalnu brojku koja važi za sve ljude.
Tvrdnja da godišnje pojedemo oko četvrt kilograma plastike, odnosno jednu platnu karticu nedeljno, predstavlja najvišu procenu iz jednog modela – ne definitivno utvrđenu količinu.
Pouzdanije je reći da dosadašnja istraživanja procenjuju unos na desetine hiljada do više miliona čestica godišnje. Njihovu ukupnu masu trenutno nemoguće precizno odrediti. Stvarni unos zavisi od vode koju pijemo, hrane, vazduha, ambalaže, mesta stanovanja i sposobnosti laboratorijskih uređaja da registruju najmanje čestice.
