Popadija Danijela Jeremić već tri godine volontira u crkvenoj kuhinji, pružajući podršku i toplinu onima kojima je najpotrebnija

Danijela Jeremić, popadija iz sela Sibnica kod Sopota, već tri godine nesebično volontira u crkvenoj kuhinji Verskog dobrotvornog starateljstva u Beogradu, gde svakog četvrtka, a sve češće i drugim danima, ustaje u pet sati ujutru kako bi stigla do Francuske ulice i pripremila obrok za beskućnike i socijalno ugrožene porodice. Njena želja da pomaže drugima javila se još u detinjstvu, a danas je ostvaruje kroz kuvanje i volonterski rad.

Danijelin dan u kuhinji počinje paljenjem kandila i kratkom molitvom, nakon čega sa ostatkom tima priprema jela za one koji su ostali bez doma ili žive u izuzetno teškim uslovima. “Zahvalna sam što mogu da pomognem. Nije mi teško da ustanem rano, jer znam da mnogima taj obrok znači mnogo više od hrane”, ističe Danijela.

U ovu misiju uključila se sasvim slučajno, kada je, pripremajući posnu sarmu za crkvenu slavu, upoznala jednog od volontera koji joj je predložio da se priključi kuhinji. “Moj suprug je sveštenik, ali nisam od njega saznala za ovu kuhinju. Sada sam ovde već tri godine i ne planiram da prestanem”, kaže ona.

Iako je svakodnevno suočena sa životnim pričama ljudi kojima pomaže, Danijela naglašava da joj je najvažnije da korisnicima pruži podršku i saosećanje. “Prvih meseci bilo mi je teško, ali naučila sam da nije sramota zatražiti pomoć. Važno je da znaju da uvek ima neko ko brine o njima”, objašnjava ona.

Njen primer inspiriše i druge, poput Marka Olimpića iz Beograda, koji je kroz volontiranje u kuhinji pronašao nove prijatelje i životnu snagu. On ističe da su korisnici kuhinje često ljudi koji su se iznenada našli u teškim životnim okolnostima, ali da mnogi od njih ne gube veru i dostojanstvo.

Danijela poziva sve koji žele i mogu da pomognu, bilo volontiranjem ili donacijama, da se priključe radu crkvene kuhinje. “Svako može dati doprinos, bilo volontiranjem ili donacijom. Najvažnije je da se ljubav i vera pretvore u konkretna dela”, poručuje ona.

Priča o snazi anonimne dobrote, majčinskoj podršci i neobičnoj vezi dečaka i njegovog donatora

Viktor, dečak iz Srbije koji danas ima osam godina, rođen je čak dva meseca pre termina. Njegova majka je iz dana u dan sa zebnjom posmatrala kroz bolničko staklo dok se lekari trude da mu spasu život. Porodica je tada prolazila i kroz ozbiljne finansijske poteškoće – troškovi su stalno rasli, a mogućnosti su bile ograničene.

Pokrenuta je online kampanja za pomoć, pa su stizale manje donacije, sve dok se nije pojavio jedan nepoznati donator koji je uplatio celokupan iznos koji porodica nije mogla da pokrije. Viktorova majka je tog čoveka zapamtila kao visokog muškarca sa crvenom kapom, koji se samo nakratko pojavio u bolnici, klimnuo glavom i otišao. Kasnije je ta slika postala deo njihovih večernjih priča pred spavanje, u kojima je majka često govorila o hrabrosti i zahvalnosti prema „čoveku sa crvenom kapom“.

Kako je vreme prolazilo, Viktor je, sa osam godina, počeo da crta iznova i iznova istog čoveka – sa crvenom majicom i kapom, uvek nasmejanog. Kada bi ga pitali koga crta, odgovarao bi: „To je čovek koji nam je pomogao. On će doći jednog dana.“ Njegova majka je tu priču doživljavala kao lepu uspomenu, ne očekujući da će se ikada ponovo sresti sa tim čovekom.

Posle nekoliko meseci Viktorovih crteža, jednog jutra na njihova vrata je pokucao muškarac u crvenoj kapi i majici. Predstavio se kao Džon i objasnio kako je u lokalnom centru za decu video Viktorove crteže, prepoznao sebe i odlučio da ih poseti. „Trebalo mi je malo vremena da shvatim da gledam sebe na tim crtežima“, rekao je. Ispričao je i da su on i supruga godinu dana ranije doživeli gubitak prevremeno rođene bebe, pa je pomaganje Viktorovoj porodici za njega bio način da oda počast svom detetu.

Džon nije želeo da se dalje meša u njihov život. Samo je želeo da potvrdi da je stvaran, a ne samo lik iz priče. Nakon kratkog razgovora i kafe, otišao je, ostavljajući za sobom osećaj ispunjenosti i zahvalnosti. Viktor je tada jednostavno rekao: „Doći će, rekao sam ti.“ Ova priča iz ugla majke podseća koliko i najmanja dela dobrote mogu ostaviti neizbrisiv trag – ponekad čak i kroz dečje crteže.

Slučajna komunikacija sa nepoznatom devojčicom donela je simboličnu utehu Šantasiji Stenli tokom procesa tugovanja

Nakon gubitka svoje voljene bake Lusil, Šantasija Stenli (27) izuzetno je teško podnela bol. Njihova posebna povezanost bila je još izraženija tokom bakine bolesti, kada je Šantasija brinula o njoj u bolnici, a Lusil je preminula 18. maja 2024. godine dok je Šantasija bila odsutna zbog sahrane drugog člana porodice. Nije imala priliku da se oprosti na poslednjem ispraćaju, što joj je dodatno otežalo proces tugovanja. Tek u januaru 2026. godine, kada je dobila kopiju bakine čitulje od člana porodice, pronašla je način da se simbolično oprosti.

Svaki dan je prolazila pored bakine čitulje na frižideru, a 2. aprila 2026. godine odlučila je da pošalje poruku na bakin stari broj, jednostavno napisavši: „Nedostaješ mi”. Iako nije očekivala bilo kakav odgovor, iznenadila se kada je stigla poruka sa bakinim imenom. Osoba koja je preuzela broj u početku je delovala zbunjeno i čak pomalo ljutito, pitajući ko šalje poruke. Šantasija je objasnila da je broj pripadao njenoj preminuloj baki, nakon čega joj je stiglo saučešće, nekoliko poruka podrške i čak fotografije.

Posebno ju je dirnulo kada je shvatila da joj zapravo piše devojčica. Iako joj je bilo teško što je bakin broj već dodeljen drugoj osobi, bila je ganuta empatijom i pažnjom koju je devojčica pokazala. Slala joj je poruke, gifove i video gde peva pesmu „Girl in Green”. Ta pesma i slike su za Šantasiju imale poseban značaj — na čitulji baka nosi zelenu haljinu, a na fotografijama su cvetovi slični onima sa čitulje.

Šantasija je izjavila: „Verujem da je baka na neki način ohrabrila devojčicu da mi pošalje baš tu pesmu i slike, znajući koliko će mi značiti”. Svesna razlike u godinama, ubrzo je završila dopisivanje, zahvalila devojčici na empatiji i savetovala joj da roditeljima ispriča šta se desilo. Dodala je: „Tvoji roditelji mogu da budu ponosni na tako empatično dete.”

Ovo iskustvo Šantasija je podelila na društvenim mrežama kroz video, ističući koliko simbolika, podrška i slučajni susreti mogu biti značajni u procesu prihvatanja gubitka i tugovanja.