Nakon detinjstva bez roditeljske ljubavi, Amir iz Tuzle danas gradi srećan dom za svoju porodicu

Amir Šečić iz Tuzle odrastao je bez roditelja – majka ga je ostavila samo tri dana nakon rođenja, a oca nikada nije upoznao. Svoje detinjstvo proveo je u domu za nezbrinutu decu, gde su mu toplina doma i roditeljski zagrljaj bili nepoznati. Kako sam priznaje, ‘Uvek mi je falila ljubav i sigurnost koju bi trebalo roditelji da pruže’.

Godinama je pokušavao da sazna više o svom poreklu i da razume zašto ga je majka napustila. Iako su povremeno pokušavali da razgovaraju o prošlosti, to nije donosilo olakšanje – ‘Pokušavali smo da spojimo naše priče o prošlosti, ali nikada nismo uspeli. Ili bi ona odustala, ili ja. Tako smo ostali svako sa svojom istinom’, priča Amir.

Najbolniji trenutak bio mu je susret sa majkom na njegov 18. rođendan, kada je želeo da proveri da li zna kad mu je rođendan. Majka mu je tada rekla da je to za nju običan dan i da ne zna razlog njegovog dolaska. ‘To me je slomilo. Tada sam odlučio da više neću pokušavati’, priseća se.

Nakon što je sa 15 godina napustio dom, život je postao još teži. Sa samo 17 godina odlazi u Nemačku u potrazi za poslom i boljom budućnošću. Suočavajući se sa izazovima, Amir je utehu pronašao u pisanju i objavio knjigu o svom detinjstvu, želeći da inspiriše mlade ljude i podseti ih koliko je porodica važna.

Danas je Amir suprug i otac dve devojčice. Porodica mu je najveća vrednost, a trudi se da pruži supruzi i ćerkama svu ljubav koju je sam želeo kao dete. ‘Moja osveta nije bila mržnja, već snaga da budem bolji roditelj svojoj deci’, ističe Amir. Njegova priča pokazuje da rane iz detinjstva mogu ostati, ali i postati podsticaj za stvaranje srećnog i toplog doma.

Nakon godina provedenih u inostranstvu, Rada Kalajdžić u penziji gradi porodične veze i neguje tradiciju u Srbiji

U podnožju planine Jelice, u mirnom selu Ježevica, Rada Kalajdžić je pronašla pravu sreću okružena porodicom, tradicijom i prirodom. Nakon više od dvadeset godina rada i života u Švajcarskoj, ova sedamdesetogodišnja baka i penzionerka odlučila je da se sa suprugom vrati u Srbiju. Kupili su kuću i imanje, želeći da penzionerske dane provedu u skladu sa vrednostima koje su im najvažnije.

Rada je majka dva sina i baka, a porodici i poštenom radu posvetila je ceo svoj život. Ističe da je od oca naučila ljubav prema ručnim radovima, te je nastavila da štrika, hekla i veze, ispunjavajući njegovu želju. Sve što napravi poklanja drugima, posebno onima kojima je pomoć najpotrebnija, nastavljajući tako porodičnu tradiciju.

Iako se vratila na selo, Rada nije ostala samo u okviru svog domaćinstva. Aktivno učestvuje u lokalnom udruženju žena, gde sa ostalim članicama organizuje podršku osobama sa invaliditetom, crkvama, manastirima i deci. Vodi računa o svojoj bašti, gde uzgaja voće i povrće, i uživa u svakodnevnim seoskim poslovima, daleko od gradske vreve.

Posebno je ponosna na odnos sa snajama – znanje iz domaćinstva nesebično deli sa njima, a one joj uzvraćaju poštovanjem. Kako sama kaže: „Verujem u pravdu i reč, a ono što obećam – to i ispunim, bez obzira na okolnosti.“ U njihovom domu poštovanje i razumevanje su svakodnevnica, a meštani često u šali kažu da je Ježevica selo u kojem se svekrve i snaje zaista vole – što je za Radu stvarnost, a ne izuzetak.

Za Radu je najveće bogatstvo porodica koja se drži zajedno, ljubav koja se prenosi i znanje koje ostaje kroz generacije. Svojim primerom pokazuje da je moguće spojiti tradiciju, međusobno poštovanje i toplinu, čak i nakon godina provedenih u inostranstvu.

Popadija Danijela Jeremić već tri godine volontira u crkvenoj kuhinji, pružajući podršku i toplinu onima kojima je najpotrebnija

Danijela Jeremić, popadija iz sela Sibnica kod Sopota, već tri godine nesebično volontira u crkvenoj kuhinji Verskog dobrotvornog starateljstva u Beogradu, gde svakog četvrtka, a sve češće i drugim danima, ustaje u pet sati ujutru kako bi stigla do Francuske ulice i pripremila obrok za beskućnike i socijalno ugrožene porodice. Njena želja da pomaže drugima javila se još u detinjstvu, a danas je ostvaruje kroz kuvanje i volonterski rad.

Danijelin dan u kuhinji počinje paljenjem kandila i kratkom molitvom, nakon čega sa ostatkom tima priprema jela za one koji su ostali bez doma ili žive u izuzetno teškim uslovima. “Zahvalna sam što mogu da pomognem. Nije mi teško da ustanem rano, jer znam da mnogima taj obrok znači mnogo više od hrane”, ističe Danijela.

U ovu misiju uključila se sasvim slučajno, kada je, pripremajući posnu sarmu za crkvenu slavu, upoznala jednog od volontera koji joj je predložio da se priključi kuhinji. “Moj suprug je sveštenik, ali nisam od njega saznala za ovu kuhinju. Sada sam ovde već tri godine i ne planiram da prestanem”, kaže ona.

Iako je svakodnevno suočena sa životnim pričama ljudi kojima pomaže, Danijela naglašava da joj je najvažnije da korisnicima pruži podršku i saosećanje. “Prvih meseci bilo mi je teško, ali naučila sam da nije sramota zatražiti pomoć. Važno je da znaju da uvek ima neko ko brine o njima”, objašnjava ona.

Njen primer inspiriše i druge, poput Marka Olimpića iz Beograda, koji je kroz volontiranje u kuhinji pronašao nove prijatelje i životnu snagu. On ističe da su korisnici kuhinje često ljudi koji su se iznenada našli u teškim životnim okolnostima, ali da mnogi od njih ne gube veru i dostojanstvo.

Danijela poziva sve koji žele i mogu da pomognu, bilo volontiranjem ili donacijama, da se priključe radu crkvene kuhinje. “Svako može dati doprinos, bilo volontiranjem ili donacijom. Najvažnije je da se ljubav i vera pretvore u konkretna dela”, poručuje ona.