Michael Schumacher i Mika Häkkinen obeležili su parone devedesetih, dok je Ayrton Senna u sezoni 1990. čekao sedam nedelja na revanš protiv Alaina Prosta
Formula 1 je kroz istoriju retko pravila dugačke pauze tokom sezone, ali svaki put kada se to dogodi, navijače i analitičare podseća na neka od najuzbudljivijih razdoblja šampionata. Današnji petonedeljni prekid, uzrokovan promenama u kalendaru nakon trka u Bahreinu i odlaganja događaja u Saudijskoj Arabiji, izaziva osećaj neizvesnosti i nostalgije, posebno u eri kada su timovi fokusirani na što više vožnje i testiranja zbog novih tehničkih pravila.
Poslednji put kada su ljubitelji Formule 1 morali da čekaju toliko između dve trke bio je 2012. godine, tokom tradicionalnog letnjeg odmora. Međutim, kalendar se od tada zgusnuo, a broj trka povećao, pa su ovakve pauze postale prava retkost. U prošlosti, tokom devedesetih, viđeni su slični paroni: u sezonama 1991, 1998. i 1999. razmak između dve trke znao je da traje i po pet nedelja. Posebno je upamćen kraj 1998. godine, kada su Michael Schumacher i Mika Häkkinen vodili žestoku borbu za titulu, a poslednje dve trke su bile razdvojene upravo tim intervalom, što je dodatno rasplamsalo iščekivanje navijača. Sličan ritam zadržan je i početkom sledeće sezone.
Za najduži razmak između dve trke u modernoj eri mora se vratiti u rane devedesete. Tokom 1990. godine, kada je rivalitet između Ayrtona Sene i Alaina Prosta bio na vrhuncu, sezona je počela pobedom Sene u Feniksu, gde je vodio briljantnu borbu sa Jeanom Alesijem. U nastavku, na trci u Interlagosu, Senna je bio blizu trijumfa na domaćem terenu, ali ga je incident sa Satoruom Nakajimom, tadašnjim timskim kolegom Alesija, koštao pobede. Nakon toga, kako je bilo predviđeno kalendarom, usledio je rekordni paron od sedam nedelja pre treće trke u Imoli, što je dalo Prost-u i Senni dovoljno vremena da analiziraju prethodna dešavanja i dodatno podgreje rivalitet između Ferrarija i McLarena.
Ipak, ni taj period ne može da se meri sa pauzama iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada je šampionat bio potpuno drugačije strukturisan. Najduži zabeleženi prekid desio se 1965. godine: Jim Clark je trijumfovao na otvaranju sezone u Istočnom Londonu u Južnoj Africi, 1. januara, dok je sledeća bodovana trka održana tek gotovo pet meseci kasnije, 30. maja, kada je Graham Hill pobedio na Velikoj nagradi Monaka. Tokom tih 149 dana, vozači su nastupali na brojnim nebodovanim trkama i Tasman seriji, ali je za titulu odlučujuće bilo strpljenje i priprema tokom izuzetno dugih pauza.
Dugotrajni prekidi dešavali su se i između sezona. Posle prve, istorijske šampionske godine 1950, čekalo se čak 266 dana do početka sledeće godine, što je i danas najduži interval između dve trke u istoriji Formule 1. Za poređenje, pandemija COVID-19 2020. godine izazvala je paron od 217 dana, što je treći najduži prekid u istoriji ovog sporta. Sve to pokazuje koliko su ritam i dinamika šampionata značajno promenjeni tokom decenija, čineći današnje pauze istovremeno izuzetkom i povratkom korenima takmičenja.
