Abbas Rahim, Sharar Haydar i Saad Qais među žrtvama brutalnosti režima Udaya Huseina u reprezentaciji Iraka tokom 80-ih i 90-ih godina.
Irački fudbal tokom vladavine Sadama Huseina i njegovog sina Udaya bio je mnogo više od sporta — postao je instrument represije koji je igračima donosio strah umesto slave. Dok Sadam nije smatrao fudbal ključnim političkim oružjem, njegov sin Uday, kao predsednik Olimpijskog komiteta i čelnik nacionalnog sporta, pretvorio ga je u polje neviđenih tortura.
Posebno su poznate decenije pod upravom Udaya Huseina, kada su porazi iračkih sportista kažnjavani batinama, zatvaranjem, pa čak i pretnjama amputacijom udova. Mnogi igrači su prošli kroz pakao zbog neuspeha na terenu. Abbas Rahim Zair, istaknuti reprezentativac Iraka sa 35 nastupa, javno je svedočio o užasnim posledicama promašenih šansi ili neuspeha na takmičenjima. Prvi put uhapšen je 1998. nakon tri poraza u četiri meča na Azijskom prvenstvu za mlade u Tajlandu — deset dana proveo je u tamnicama palate Al-Radwanija. Ponovo se našao iza rešetaka posle promašenog penala u azijskoj Ligi šampiona 2001. godine kada je Al Zawra ispao od Al Wahde iz UAE, a treći put zbog glasanja za nepoželjnu osobu pri izboru predsednika Komiteta. Abbas Rahim poginuo je u saobraćajnoj nesreći avgusta 2012.
Sharar Haydar, još jedan bivši internacionalac sa više od 40 nastupa za Irak, doživljavao je mučenja nakon svakog neuspeha tima. Posle poraza rezultatom 2:0 u Amanu bio je četiri puta mučen — “Zatvorili su nas, skidali do gola, vezivali za šipku i tukli metalnim šipkama po stopalima dok nam nisu lomili kosti”, svedočio je Haydar o torturi kojoj su prisustvovali ili lično učestvovali ljudi iz vrha režima. Haydar je preminuo od srčanog udara u Istanbulu avgusta 2021.
Saad Qais, kapiten kluba Al Shorta i reprezentativac od 1987. do 1993., ispričao je kako ga je povratak iz Azijske Kupa pobednika kupova protiv Köpetdag Asgabata iz Turkmenistana doveo do hapšenja i višemesečnih batinanja: “Naređeno mi je da se skinem do pojasa i ležim na podu; premlaćivali su me dok nisam pao u nesvest”.
Vrhunac pritiska bio je plasman Iraka na Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. godine — jedini nastup “Lavova Mesopotamije” na Mundijalu — ali ni tada nisu bili pošteđeni kazni nakon eliminacije bez pobede protiv Belgije, Paragvaja i domaćina Meksika. Ahmed Radhi kasnije se prisećao: “Ako bismo izgubili utakmicu, sve bi nas zaključavali ili šišali do glave; ponekad bi nas Uday lično udarao”.
Režim nije prezalazio ni pred čime — produžeci utakmica trajali su pola sata duže po potrebi vojske (1984), sudije su bile zastrašivane tokom samih mečeva kako bi armijski tim osvojio titulu nacionalne lige usred rata sa Iranom.
Ni pad režima nije odmah doneo olakšanje iračkom sportu: tokom protesta sunitskih zajednica aprila 2013., sedmorica fudbalera Karbale teško su povređena a trener Mohammad Abbas al-Jaboury preminuo nakon što ga je policijska jedinica SWAT pretukla palicama posle utakmice koju je Karbala izgubila od Al-Quwa Al-Jawiya rezultatom 2:4 uz deveti uzastopni poraz ekipe.
Zbog učestalih incidenata FIFA je ponovo zabranila održavanje međunarodnih prijateljskih utakmica na teritoriji Iraka između marta 2013 (poraz od Liberije 0:1) i juna 2017 (pobeda nad Jordanom 1:0). Za mnoge generacije igrača igranje fudbala bilo je više nalik osudi nego privilegiji.
