Sve više žena suočava se sa ARFID-om, poremećajem koji nije vezan za težinu, već za svakodnevni život i mentalno zdravlje

U poslednjih nekoliko godina, dijagnoza izbegavajućeg/restriktivnog poremećaja unosa hrane (ARFID) beleži rast od čak 305 odsto. Iako je ARFID najpre bio prepoznat kod dece, sve više odraslih žena prepoznaje kod sebe simptome ovog poremećaja. Ono što ARFID razlikuje od drugih poremećaja ishrane jeste činjenica da nije povezan sa željom za mršavljenjem ili slikom o telu. Umesto toga, osobe koje imaju ARFID često osećaju snažan stres, strah ili nelagodnost zbog ukusa, teksture ili izgleda određene hrane.

Jedna od njih je Cassidy Arvidson, koja je godinama izbegavala hranu koja joj nije delovala sigurno, pa je često preskakala druženja ili jela unapred. Iako su je okolina i porodica doživljavali kao izbirljivu, tek sa 25 godina je saznala da zapravo ima ARFID, a dijagnozu je dobila tek tada. Pre toga nije ni znala da ovakav poremećaj postoji.

Razlika između obične izbirljivosti i ARFID-a je u posledicama. Dok je izbirljivost često prolazna faza, ARFID može dovesti do značajnog gubitka težine, nedostatka hranljivih materija i socijalnog povlačenja. Psihološkinja Angela Derrick objašnjava: „Dugo nismo imali naziv za ovakvo stanje. Ljudi su često slušali da su preosetljivi ili da bi trebalo samo da ‘pojedu to što im je ponuđeno’. Sada znamo da je u pitanju ozbiljan poremećaj koji zahteva razumevanje i podršku.”

Ovaj poremećaj značajno utiče na svakodnevno funkcionisanje, narušava zdravlje i može imati i fizičke i emocionalne posledice. Žene najčešće simptome prepoznaju tek u odraslom dobu, kada problemi postanu izraženiji. Ako izbegavate određenu hranu zbog neprijatnosti, straha ili nelagodnosti, važno je da znate da niste same.

Psihijatrica Christina Ni naglašava: „ARFID nije hir, već realan problem mentalnog zdravlja. Potrebno je stručnu pomoć tražiti što ranije, kako bi posledice po zdravlje bile što blaže.” Stručnjaci preporučuju kombinaciju psihoterapije i podrške porodice i prijatelja. Takođe, savetuje se vođenje dnevnika ishrane, praćenje obrazaca izbegavanja hrane i razgovor sa lekarom ukoliko sumnjate na ARFID. Pravovremeno prepoznavanje i podrška mogu značajno poboljšati kvalitet života. Za tačnu dijagnozu i savet obratite se lekaru.

Pravovremeno prepoznavanje simptoma i podrška porodice presudni su za oporavak žena koje se suočavaju sa depresijom

U Srbiji sve više žena prolazi kroz izazove koje donosi depresija, ozbiljno zdravstveno stanje koje pogađa više od 250.000 građana. Tokom Nacionalnog meseca mentalnog zdravlja, koji se svake godine obeležava u junu, stručnjaci naglašavaju važnost brzog prepoznavanja simptoma i traženja pomoći na vreme. Depresija se ne može svesti na prolaznu tugu ili običan umor – ona značajno utiče na svakodnevni život, međuljudske odnose i radnu sposobnost. Nažalost, stigma i nerazumevanje okoline često ženama otežavaju da otvoreno potraže podršku, zbog čega su razumevanje i pomoć porodice i šire zajednice ključni za oporavak.

Simptomi depresije kod žena mogu uključivati gubitak interesovanja za omiljene aktivnosti, osećaj bezvrednosti, smanjenu energiju, promene u apetitu i snu, kao i pojačanu razdražljivost ili povlačenje iz društva. Ovaj poremećaj može se javiti u bilo kom životnom periodu – tokom trudnoće, nakon porođaja ili u menopauzi. Dobra vest je da je uz pravovremenu i odgovarajuću terapiju, kao i istinsku podršku okoline, oporavak moguć za veliki broj žena. Udruženje psihijatara Srbije pokrenulo je kampanju „Pomoć je tu, odmah pored tebe – Zajedno u borbi protiv depresije“, uz podršku udruženja „Herc“ i „Videa“, kako bi ohrabrili žene da otvoreno govore o svojim teškoćama i potraže stručnu pomoć bez odlaganja.

Porodica ima posebno važnu ulogu u procesu lečenja, što potvrđuje i dr Marija Jovanović, psihijatar: „Podrška porodice je često presudna za oporavak žene sa depresijom. Kada okolina pokaže razumevanje, osoba se lakše otvara i prihvata pomoć. Važno je ne umanjivati tuđa osećanja ili govoriti da je sve stvar volje. Depresija je bolest koja se leči, a pravovremena reakcija donosi najbolje rezultate.“ Uprkos tome, mnoge žene se i dalje suočavaju sa osećajem srama ili strahom od nerazumevanja. Ohrabruje činjenica da je razgovor o mentalnom zdravlju u Srbiji sve otvoreniji i da se predrasude postepeno razbijaju. Niko ne treba da ostane sam sa svojim problemom – pomoć je dostupna.

Ako prepoznajete simptome depresije kod sebe, važno je da o tome razgovarate sa bliskim osobama ili se obratite svom izabranom lekaru. Psiholozi i psihijatri u domovima zdravlja i udruženja za mentalno zdravlje nude besplatnu podršku i savetovanje. Najvažniji korak je da ne odlažete traženje pomoći, jer rana intervencija značajno ubrzava oporavak. Depresija je izlečiva bolest, a uz odgovarajuću terapiju i podršku moguće je vratiti kvalitet života. Za preciznu dijagnozu i savet, obratite se svom lekaru.

Stručnjaci ističu: u poznim godinama, tri rutinske procedure mogu biti manje korisne od potencijalnih rizika

Žene koje su prešle 75. godinu često se pitaju koje rutinske medicinske preglede treba i dalje redovno obavljati. Iako je individualni savet lekara najvažniji, novi nalazi pokazuju da postoje tri pregleda koja možda više nisu neophodna u kasnijim godinama života. Lekari naglašavaju da kod nekih procedura rizici mogu prevazići koristi, posebno kod žena koje već imaju druge zdravstvene tegobe.

Kada je reč o kolonoskopiji nakon 75. godine, gastroenterolog dr Steven Itzkowitz iz Icahn School of Medicine u Njujorku izdvaja primer osamdesetpetogodišnje pacijentkinje koja je, iako zdravlja, ispunjavala uslove za još jednu kolonoskopiju. Ipak, prema njegovim rečima, “nedavna istraživanja pokazuju da su koristi od ponovljene kolonoskopije male nakon 75. godine”. Kako starimo, raste i rizik od komplikacija poput krvarenja, reakcije na anesteziju ili povrede creva, a uz to su česte i terapije za razređivanje krvi koje dodatno komplikuju postupak.

Što se tiče aktiničnih keratoza, to su crvene ili hrapave promene na koži koje nastaju usled godina i izlaganja suncu. Iako su estetski neprijatne, u većini slučajeva ne predstavljaju ozbiljnu opasnost. Dermatolog dr Allison Billi sa University of Michigan objašnjava: “Za prosečnu pacijentkinju bez istorije raka kože, postoji šansa manja od 1 prema 1.000 da ovakva promena preraste u rak kože.” Uklanjanje aktiničnih keratoza često je bolno, može ostaviti trajne tragove, a nove promene se iznova javljaju. Zbog toga dr Billi savetuje da se ove promene prate godišnje i uklanjaju samo ako se pojave bol, krvarenje ili ubrzan rast.

Treća procedura odnosi se na terapiju levotiroksinom, lekom za hipotireozu. Mnoge starije žene ga i dalje uzimaju, ali istraživanja ukazuju da kod blagih oblika hipotireoze u poznim godinama ovaj lek možda i nije potreban. Rizici od nuspojava tada mogu prevagnuti nad koristima, naročito ako nema izraženih simptoma. Zato se preporučuje redovna kontrola hormona i razgovor sa lekarom o eventualnom smanjenju ili ukidanju terapije.

Na kraju, važno je istaći da su ove preporuke individualne i da svaka žena treba da sa svojim lekarom proceni rizike i koristi svakog pregleda ili leka. Kako kaže dr Billi: „Lečenje može biti teže od samog stanja. Uklanjanje je zapravo izuzetno bolno, i tokom i posle zahvata.” Zdravlje treba da bude prioritet, a odluke donosite u dogovoru sa svojim stručnjakom.