Gotovo svako je bar jednom izašao iz kuće, prešao nekoliko koraka i onda se setio da je zaboravio telefon, ključeve, novčanik ili neki drugi važan predmet. Međutim, prema jednom starom narodnom verovanju, ne valja se vraćati kada jednom krenete od kuće.
Ovo sujeverje vekovima se prenosilo s generacije na generaciju, a mnogi ga poštuju i danas, čak i ako ne veruju da povratak zaista može doneti nesreću.
Verovanje je nastalo iz nekadašnjeg odnosa ljudi prema putovanju i odlasku od kuće. U prošlosti je svaki put, naročito duži, mogao da bude neizvestan i opasan. Zbog toga se sam trenutak polaska smatrao važnim, a povratak nakon što se jednom krene tumačio se kao prekid tog „pravog“ toka.
Prema narodnim običajima, čovek je trebalo da napusti dom sa jasnom namerom i bez okretanja. Ako bi se vratio, verovalo se da je time poremetio sreću na putu i otvorio mogućnost da ga tokom dana prati loš maler.
Postojao je, međutim, i način da se „poništi“ loš znak. Kada bi neko morao da se vrati po zaboravljenu stvar, stariji su često savetovali da se pre ponovnog izlaska pogleda u ogledalo.
U nekim krajevima verovalo se i da nakon povratka treba na trenutak sesti, smiriti se i tek onda ponovo krenuti. Tako se, prema običaju, simbolično „prekidao“ prvi polazak, a novi izlazak smatrao se potpuno novim početkom.
Danas se ovo verovanje uglavnom posmatra kao zanimljiv deo narodne tradicije. Ipak, dovoljno je da nekome kažete da ste se vratili po zaboravljeni novčanik i velika je šansa da ćete čuti poznatu rečenicu:
„Vrati se, ali se prvo pogledaj u ogledalo!“
Možda više ne verujemo svi u stare običaje, ali pojedina verovanja očigledno su toliko duboko ukorenjena da ih poštujemo — za svaki slučaj.
