Kejtlin iz Kanade opisuje iskustvo surogat majčinstva kada je ostala bez podrške porodice kojoj je želela da pomogne

Kejtlin Legasi iz Kanade odlučila je sa svega 20 godina da bude surogat majka za bračni par iz Velike Britanije. Njen motiv bila je želja da usreći one koji ne mogu da imaju decu, pa se prijavila putem onlajn foruma i upoznala Alis i Džejmsa, koji su godinama pokušavali da dobiju dete. “Verovala sam da ti ljubazni, brižni ljudi zaslužuju da budu roditelji, i da ja mogu da im pomognem”, priseća se Kejtlin.

Prema zakonima u Kanadi, surogat majčinstvo ne podrazumeva finansijsku nadoknadu, osim pokrića osnovnih troškova, što je Kejtlin i prihvatila. Dogovor je bio da se njih troje upišu u izvod iz matične knjige rođenih, dok bi ona ubrzo potom odustala od svih roditeljskih prava. Danas, Kejtlin smatra da niko mlađi od 25 godina ne bi trebalo da donosi ovako važnu odluku i priznaje: “Bila sam naivna sa jedva 20 godina”.

Na početku trudnoće, podrška i komunikacija sa parom iz Velike Britanije bili su redovni, ali su vremenom razgovori postali ređi, a uplata troškova je prestala. Kada je izrazila zabrinutost, Džejms joj je rekao da se razvodi i da je Alis napustila dom. Ubrzo nakon toga, predložili su joj da blizance preda na usvajanje. “Odjednom me je preplavila panika. Držala sam stomak i pitala se šta će biti s blizancima. Nisam znala odakle da počnem”, iskrena je Kejtlin.

Bez pravne zaštite, obratila se poznanici koja radi sa hraniteljskim porodicama i ubrzo upoznala Sofi i Roba, par koji je dugo čekao na usvajanje deteta. Sofi je bila uz nju tokom porođaja, a blizanci su rođeni u 33. nedelji i morali su da ostanu na intenzivnoj nezi. “Nije bilo onog naleta ljubavi kao sa mojom decom”, kaže Kejtlin. Kao zakonska majka, bila je odgovorna za medicinske odluke i boravila je sa blizancima u bolnici dok nije završen zvaničan proces usvajanja.

Par iz Velike Britanije, koji je prvobitno želeo decu, kasnije je odbio svaki kontakt, pa su Sofi i Rob morali uz pomoć privatnog detektiva da pronađu biološkog oca radi završetka usvajanja. “Kada su deca zvanično usvojena, osetila sam ogroman talas olakšanja. Sreća u nesreći bila je što se noćna mora konačno završila”, zaključuje Kejtlin. Danas, Kejtlin ima kontakt sa roditeljima blizanaca i ponosna je što je omogućila dvoje dece da pronađu svoj dom.

Dr Metju Mekej, posle tragične smrti sina, otkriva put od bola do duhovnih uvida i nove veze sa voljenim

Kada je dr Metju Mekej, klinički psiholog iz SAD, izgubio sina Džordana u nasilnom incidentu u San Francisku 2008. godine, suočio se s najvećom životnom traumom. Džordan, tada 23-godišnji diplomac i budući ekonomista, stradao je dok se vraćao s posla biciklom i preminuo je na pločniku nakon pokušaja pljačke. Za dr Mekeja, koji je godinama pomagao drugima kroz terapiju, lična tuga bila je gotovo nepodnošljiva, posebno jer više nije mogao da čuje sinovljev glas.

Nekoliko meseci nakon tragedije, dr Mekej potražio je pomoć kod kolege psihologa Alana Botkina iz Čikaga, koji je razvio specifičnu metodu za komunikaciju s preminulima. Tokom susreta, doživeo je, kako navodi, kontakt sa sinom. Džordan mu je poručio: „Tata… Tata… Tata… Reci mami da sam ovde. Nemoj da plačete… Dobro sam, tu sam. Volim vas.” Ovo iskustvo je dr Mekeja navelo da preispita svoj dotadašnji naučni pristup smrti i životu posle smrti.

Nadahnut ovim doživljajem, napisao je knjigu u kojoj opisuje proces iz duboke tuge do, kako kaže, „dokaza” da veza sa voljenima ne prestaje smrću. Sledećih 16 godina, dr Mekej je istraživao granicu između nauke i duhovnosti, koristeći tehnike poput meditativnog pisanja (koju mu je približio psiholog Ralf Mecner). Kroz ovu metodu, svakodnevno je pokušavao da komunicira sa sinom, tvrdeći da su mu misli i rečenice dolazile jasno, ponekad uz fizičke senzacije.

Posebno ga je iznenadilo kada je putem tih „razgovora” saznao informacije koje ranije nije znao, što ga je dodatno uverilo u autentičnost iskustva. Dr Mekej tvrdi da mu sin pomaže i u profesionalnom životu, upozoravajući ga tokom rada sa klijentima, a nekoliko njegovih klijenata je čak sanjalo Džordana i osetilo podršku kroz snove.

Jedan od najdubljih uvida koje je, prema njegovim rečima, dobio od sina odnosi se na reinkarnaciju i razvoj duša. Saznao je da je deo Džordanove duše već reinkarniran u devojčicu, dok drugi deo još komunicira s njim. „Duše su na različitim nivoima razvoja i rastu kroz mnoge inkarnacije”, navodi Mekej.

Njegova supruga nije imala glasovnu komunikaciju sa sinom, ali je doživela snažnu povezanost, što dr Mekej ceni i poštuje. Iako priznaje da još uvek ima trenutke sumnje, ističe: „toliko sam puta čuo stvari koje nisam znao da je za mene ovo apsolutan dokaz da naš odnos traje”.

Danas, dr Mekej vidi sina kao saputnika i vodiča, verujući da veza između živih i preminulih ne prestaje, poruku koju želi da prenese svima koji su izgubili voljenu osobu.

Stroga kontrola proteina i izbegavanje veštačkih zaslađivača ključni su za zdravlje dece sa fenilketonurijom

Fenilketonurija (FKU) je retka nasledna bolest koja zahteva posebnu pažnju od samog rođenja deteta. Ova genetska bolest znači da telo ne može da razgradi aminokiselinu fenilalanin, zbog nedostatka enzima fenilalanin hidroksilaze. Kada se fenilalanin nakuplja u organizmu, posebno u krvi i mozgu, može doći do ozbiljnih neuroloških problema ako se stanje ne otkrije i ne leči na vreme. Zato je od suštinskog značaja da nivo fenilalanina ostane nizak tokom celog života, što se postiže strogom dijetom.

Deca sa fenilketonurijom moraju imati potpuno kontrolisan unos hrane, sa velikim ograničenjem fenilalanina. Ova aminokiselina je zastupljena u gotovo svim proteinima, što roditeljima stvara dodatni izazov pri planiranju obroka. Ishrana dece sa ovom dijagnozom je vrlo ograničena i zahteva stalnu posvećenost. Pedijatrijska medicinska genetičarka dr Abigail Kacpura naglašava: “Ključno je naučiti koju hranu treba izbegavati i šta deca mogu bezbedno da jedu. To pomaže da se stanje drži pod kontrolom i deca budu što zdravija.” Ona ističe da cilj ishrane nije potpuna eliminacija fenilalanina, već održavanje dozvoljenog nivoa.

Preporučeni režim ishrane za decu sa fenilketonurijom podrazumeva izbegavanje namirnica sa visokim sadržajem fenilalanina: meso, riba, mlečni proizvodi, jaja, mahunarke, orašasti plodovi, proizvodi od soje i integralne žitarice. Pored toga, roditelji moraju obratiti pažnju na prisustvo aspartama, veštačkog zaslađivača koji se često nalazi u dijetalnim napicima, žvakama bez šećera, određenim žitaricama, vitaminskim suplementima i lekovima. Neophodno je da roditelji dobiju precizne informacije o dnevnoj dozvoljenoj količini fenilalanina i nauče kako da prate unos ove aminokiseline kod svog deteta.

Dr Kacpura savetuje: roditelji ne bi trebalo sami da prave plan ishrane, već da to rade u saradnji sa dijetetičarem i celim zdravstvenim timom. “Važno je sarađivati sa stručnjacima kako bi se napravio plan ishrane prilagođen medicinskim potrebama deteta”, naglašava ona. Samo uz pažljivo praćenje i redovnu kontrolu može se sprečiti preveliko nakupljanje fenilalanina, koje može naneti ozbiljnu štetu detetovom mozgu i izazvati kašnjenje u razvoju ili intelektualne poteškoće.

Ovakav režim ishrane ostaje obavezan tokom čitavog života, uz redovne provere nivoa fenilalanina u krvi. Iako je uvođenje i održavanje takve dijete zahtevan zadatak za porodicu, to je jedini način da dete sa fenilketonurijom ostane zdravo i ima šansu za normalan razvoj.