Anđela je kroz ljubav usvojitelja i istrajnost postala uspešna majka i nastavnica, inspirišući decu iz domova da veruju u sebe
Anđela Milojević iz Užica započela je život kao beba napuštena u porodilištu avgusta 2000. godine, provodeći prvih osam meseci bez porodice u bolničkoj sobi. Njena sudbina preokrenuta je zahvaljujući članku u novinama koji je pročitao Miladin iz Despotovca, nakon čega su on i supruga Radica, posle dugih godina borbe sa sterilitetom, odlučili da Anđeli pruže dom. Tako je Anđela dobila novo ime, sigurno okruženje i ljubav roditelja koju nikada ranije nije imala.
Danas je Anđela uspešna inženjerka elektrotehnike, nastavnica u osnovnoj školi, i majka četvorogodišnje Bogdane. Govoreći o svom detinjstvu, Anđela je podelila kroz kakve je teškoće prolazila i kako je saznala istinu o svom poreklu. „Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana’“, ispričala je Anđela.
Osoblje bolnice, ganuto njenom pričom, odlučilo je da joj dâ ime Milica i objavi vest u novinama, nadajući se da će pronaći porodicu za nju. Miladin je, listajući novine na putu do posla, ugledao Anđelinu fotografiju. „Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene“, navela je.
O svom poreklu Anđela je saznala slučajno, sa sedam godina, od komšinice dok se igrala sa njenom unukom: „Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena’“, priseća se Anđela. Iako je taj trenutak bio težak za porodicu, Anđela ističe da se nikada nije stidela svog porekla.
U kasnijim godinama, poželela je da pronađe biološku majku. Susret je bio kratak i emotivno naporan. „Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene“, ispričala je. Takođe je saznala da ima brata i sestru, ali oni nisu želeli kontakt zbog uticaja majke.
Uprkos svemu što je prošla, Anđela ne oseća ogorčenost. „Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom“, kaže ona. Svoju životnu priču koristi da pomogne deci iz domova, podsećajući ih da njihova vrednost ne zavisi od toga što su napušteni. „Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede.“
Danas Anđela ponosno gradi svoju porodicu i karijeru, verujući da je svaki deo njenog puta imao smisao i da može biti inspiracija drugima.
