Prava podrška i iskrene reči u detinjstvu ključ su za razvoj detetove sigurnosti i budućih uspeha

Mnogi roditelji razmišljaju o tome kako izgraditi snažno samopouzdanje i podstaći uspeh kod svoje dece. Nauka i iskustvo pokazuju da način na koji govorimo deci i kako reagujemo na njihove postupke ima dugoročan uticaj na njihov razvoj. Poznati psihijatar Sigmund Frojd naglašavao je da se temelji samopouzdanja postavljaju još u najranijem detinjstvu. Deca koja odrastaju okružena ljubavlju i prihvatanjem stiču snažan osećaj sopstvene vrednosti. Frojd je istakao: „Čovek koji je bio neprikosnoveni miljenik svoje majke, kroz čitav život nosi osećaj pobednika i veru u uspeh, što neretko vodi do stvarnog uspeha.” Ova misao nam govori koliko je važno pružiti detetu podršku, ali to ne znači da treba zanemariti greške ili ih stalno hvaliti bez osnova. Bitno je prihvatiti dete onakvo kakvo jeste.
Kritičke rečenice poput „mogao si urednije“ ili „zašto je trava plava?“ mogu nenamerno narušiti detetovo samopouzdanje. Kada dete češće čuje zamerke nego reči podrške, može postati nesigurno i izbegavati izazove. Frojd je ukazivao na važnost da dete ima bar jednu osobu koja ga voli i prihvata bezuslovno, bez stalnog takmičenja za ljubav u porodici.
S druge strane, deca koja odrastaju uz podršku i slobodu češće postaju kreativna i hrabra, ne boje se da pogreše i ne uklapaju se u stroge okvire. Prava podrška nije u davanju potpune slobode, već u omogućavanju prostora za razvoj, greške i istraživanje različitih puteva.
Samopouzdanje se ne razvija naredbama i kaznama, već razumevanjem detetovih osećanja i potreba. Dete treba da zna da je primećeno, da se njegove sposobnosti cene i da se njegov temperament ne smatra manom. Rečenice poput „ti možeš“, „probaj, tu sam uz tebe“ i „važan si“ jačaju sigurnost i podstiču dete da sanja i ostvaruje svoje ciljeve.
Frojd je isticao i koliko je važno negovati dečje snove, bez ismevanja ili nametanja tuđih želja. „Samo ostvarenje sna iz detinjstva može doneti sreću”, govorio je. Kada odrasli dozvole detetu da otkriva svoje želje i talente, ono vremenom izrasta u odraslu osobu sa izraženim osećajem identiteta i zadovoljstvom sobom.
Roditeljska reč ima ogroman značaj u razvoju deteta. Prava podrška, razumevanje i dozvola za grešku su osnov za izgradnju samopouzdanja i budućeg uspeha, i to ne samo u detinjstvu, već i tokom celog života.

Jedna prabaka iz Srbije podelila je bolnu priču o nemogućnosti da upozna praunuka zbog odluka unuka iz verske zajednice, dok savetnica preporučuje iskren razgovor i poštovanje granica.

U vreme kada se porodice u Srbiji okupljaju za Uskrs, jedna prabaka proživljava tugu jer joj nije dozvoljeno da upozna svog praunuka. Naime, njen unuk, pripadnik strože verske zajednice, odlučio je da njegova porodica ne održava kontakt sa rodbinom koja nije deo njihove crkve. Ova odluka posebno je pogodila prabaku, koja se obratila životnoj savetnici Abigejl Van Buren za pomoć i savet.

Prabaka je istakla: “Hrišćanka sam i porodicu sam odgajala u tom duhu. Iako ne pripadamo svi istoj zajednici, uvek smo negovali poštovanje i ljubav. Sada, po prvi put, osećam da će moje praunuče odrastati bez nas, bez šire porodice koja ga voli.” Unuk je čvrsto uveren da je njegova zajednica jedina ispravna, zbog čega je odlučeno da dete ne viđa rodbinu van njihovih verskih okvira.

Prabaka se pitala kako da detetu pošalje poklon za Uskrs i pokaže mu da ima porodicu koja misli na njega. “Najviše me boli pomisao da ga nikada neću upoznati. Razmišljam da poklon za Uskrs pošaljem poštom, ali nisam sigurna da li je to prihvatljivo u njihovoj zajednici”, iskreno je podelila.

Na ovu dilemu, savetnica Abigejl Van Buren je naglasila važnost direktne komunikacije: “Pre nego što odlučite da pošaljete poklon, pitajte svog unuka da li je to u skladu sa pravilima njihove zajednice. Budite spremni na to da odgovor možda neće biti onakav kakvom se nadate.”

Ova priča osvetljava izazove sa kojima se suočavaju mnoge žene koje žele da zadrže bliskost i povezanost između generacija, ali nailaze na prepreke zbog porodičnih i verskih razlika. Ipak, prabaka ostaje privržena svojim vrednostima s nadom da će jednog dana moći da upozna svog praunuka.

Dvanaest godina nakon iznenadne smrti sina, protođakon Ljubomir Ranković govori o snazi zajedništva i vere

Protođakon Ljubomir Ranković, poznat po svom posvećenom radu u pravoslavlju, pre 12 godina suočio se sa najvećim izazovom u životu – nenadoknadivim gubitkom sina Aleksandra. Aleksandar Ranković, teolog i najvažniji saradnik svoga oca, preminuo je u 41. godini života, ispred vrtića, nakon što je svoju jednogodišnju ćerku Saru ispratio na čuvanje. Porodica Ranković, koju čine otac Ljuba, supruga Vera, ćerka Anđelka, snaja, kao i unuci Sofija, Dušan i Sara, godinama se nosi sa bolom koji, kako otac Ljuba opisuje, „nema ljuće rane“. On kaže: „Zamislite da mislite da ste najsrećniji čovek, a onda u jednom trenu sve nestane. Taj trenutak je kao udar groma, samo mnogo teži.“

Suočen sa pitanjem zašto se takva tragedija dogodila baš njegovoj porodici, Ranković je utehu pronalazio u delima duhovnih velikana, naročito Svetog vladike Nikolaja. Ne zna šta bi izabrao da je imao mogućnost da bira, ali posebno ističe simboliku mesta: „Ako igde na ovom svetu ima mesta za Hrista, to je među decom.“

Aleksandar nije bio samo sin, već i ključni deo porodične izdavačke misije. „Sve tehničke radnje, uvode, ideje, nosio je više nego ja i žrtvovao se“, ističe otac Ljuba. Uprkos nenadoknadivom gubitku, porodica svoju najveću utehu pronalazi u veri i nadi: „Na spomeniku moga sina stoji ‘Hristos vaskrse’. Jer vaskrsenje nije čekanje, vaskrsenje je život. Nema smrti. On je življi nego ikada – u našim razgovorima, u sećanjima, u svemu što radimo.“

Otac Ljuba naglašava da nikada ne koristi reči „smrt“ i „grob“, već kada posećuje sinovo počivalište izgovara samo: „Hristos vaskrse“. Uveren je da vera u vaskrsenje porodici daje snagu da nastave dalje i sačuvaju živo sećanje na Aleksandra u svakodnevnom životu.

Ova lična priča protođakona Rankovića svedoči o tome da iako roditeljski bol može biti nezamisliv, upravo su vera, ljubav i podrška porodice presudni u traženju nade i pronalaženju smisla nakon gubitka.