Priča 52-godišnje Srpkinje o neverstvu, finansijskim teškoćama i zašto je odbila da pomogne mužu oko vazektomije

Priča jedne 52-godišnje žene iz Srbije izazvala je lavinu komentara na društvenim mrežama zbog specifične situacije u kojoj se našla tokom razvoda sa 56-godišnjim suprugom. Godinama je imala sumnje u njegovu vernost, a kasnije je otkrila da koristi aplikacije za upoznavanje kako bi započeo veze sa mlađim ženama. To je i dovelo njihov brak do kraja.

Nakon što su odlučili da se raziđu, suprug je izneo neočekivan zahtev: zamolio je bivšu partnerku da ga odveze na zahvat vazektomije, želeći tako da izbegne mogućnost da kasnije zatrudni neku od svojih budućih partnerki. Kako je žena navela u objavi, rekla mu je: „Rekla sam mu da je to zahvat koji mu treba kako ne bi brinuo kada bude sa drugim ženama.“

Njena priča izazvala je veliku podršku na internetu, a većina komentatora složila se da nije dužna da pomaže bivšem suprugu u ovakvim okolnostima. Mnogi su joj sugerisali da postavi rok za njegovo iseljenje iz zajedničkog doma, naročito jer je ona preuzela najveći deo finansijskih obaveza, dok on plaća samo lične troškove.

Kroz svoju ispovest, žena je opisala i širu dinamiku odnosa u braku – suprug je često opravdavao svoje ponašanje navodeći da ima problema sa zavisnošću i da ne može da se kontroliše. Ipak, njoj je najteže palo to što uz emotivni stres snosi i veći deo materijalnog tereta, dok on još uvek živi sa njom iz finansijskih razloga.

Psiholog Mihail Labkovski povodom ovakvih situacija ističe: „Kad muškarac počne ovako da se ponaša, razvod je najbolje rešenje.“ Ova priča otvorila je diskusiju o granicama pomoći bivšim partnerima i važnosti samopoštovanja tokom razvoda.

Tragična sudbina dvanaestogodišnje Mije Lukas ističe značaj pravovremene pomoći deci žrtvama nasilja

Dvanaestogodišnja Mija Lukas iz Notingemšira izgubila je život krajem januara, svega tri nedelje nakon što je hospitalizovana zbog naglog pogoršanja psihičkog stanja, koje je usledilo nakon školskog nasilja. Porodica je pomoć potražila krajem 2023. godine, kada je primetila da je Mija postala izrazito uznemirena, dezorijentisana i uplašena. Lekari su procenili da je devojčica u ozbiljnoj psihičkoj krizi i predstavlja opasnost po sebe, zbog čega je 4. januara bila primljena na dečju psihijatriju, gde joj je dijagnostikovana akutna psihotična epizoda.

Njena majka, Kloi Hejz, opisuje Miju kao veselu i punu energije, sa snovima da jednog dana otvori salon lepote ili postane veterinar. Međutim, dolaskom u srednju školu, Mija je postala žrtva verbalnog i fizičkog nasilja, što je značajno uticalo na njeno mentalno zdravlje. Dečji psihijatar dr Aiša Bamašmus ističe: “Buling kroz koji je Mija prolazila predstavljao je snažan stresor i mogao je da doprinese razvoju akutnog poremećaja.”

Tokom boravka u bolnici, Miji su urađene brojne laboratorijske i dijagnostičke analize, uključujući magnetnu rezonancu, kako bi se otkrio mogući fizički uzrok, ali su svi nalazi bili uredni. Kasnije je prebačena u specijalizovanu ustanovu za decu i adolescente u Šefildu, gde se njeno stanje nije stabilizovalo. Osoblje je navelo da je devojčica bila emotivno uzdrmana, impulsivna i često preplašena, a nekoliko puta je ukazivala na duboku unutrašnju borbu.

Dve nedelje nakon prijema u Šefildu, 29. januara, Mija je pronađena bez svesti i prebačena u bolnicu, gde je preminula sledećeg dana. Glavni istražni sudija Tanjka Ravden pred porotom je izjavila: “Ovo je izuzetno emotivan i složen slučaj. Vaš zadatak biće da razmotrite jasne činjenice i donesete nepristrasan zaključak.”

Istraga o Mijinoj smrti još uvek traje, a u narednom periodu biće saslušani svi zdravstveni radnici i stručnjaci koji su učestvovali u njenom lečenju. Ova tužna priča još jednom podseća koliko je važno prepoznati i na vreme pružiti podršku deci koja trpe nasilje i imaju probleme sa mentalnim zdravljem.

Priča o istrajnosti, potrazi za ocem i snazi majčinske ljubavi na putu do ličnog ostvarenja

Aleksandra Mihajlović iz Pančeva danas je poznata kao književnica, profesorka i doktor nauka, ali njen put nije bio nimalo lak. Rođena 1967. godine, kao dete ljubavi između Srpkinje iz porodice Blažić iz Bratunca i muslimana iz porodice Selmanagić iz Srebrenice, prve mesece života provela je u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu, pošto njene porodice nisu podržale vezu njenih roditelja. Njena majka je, uprkos tome što je ostala bez podrške i posla, odlučila da se izbori za svoju ćerku. “Rekla je jedno veliko ‘ne’. Bez posla, bez ičega, počela je da radi, skupljajući novčić po novčić… Posle skoro godinu dana došla je po mene u Zvečansku i odvela me sa sobom”, priseća se Aleksandra. Odrastala je u Pančevu uz majku, suočavajući se sa urođenom srčanom manom, ali i sa osećajem praznine zbog odsutnosti oca. Ipak, majka je ostala snažna i nikada nije govorila loše o Aleksandrinom ocu, učeći je da ne sudi drugima.

Kako je odrastala, Aleksandra je sve više želela da upozna svog oca. Sa šesnaest godina skupila je hrabrost i nakon rasprave sa majkom, krenula peške iz Pančeva ka Beogradu, rešena da stigne do Sarajeva i pronađe svog oca. “Ja sam mami rekla da hoću da idem da vidim oca, da je to moja psihološka potreba… Put je bio mračan, neosvetljen… I dan-danas znam svaku stopu od Pančeva do Beograda”, priča Aleksandra. Ujak i ujna su joj pomogli i već sledećeg dana otputovala je za Sarajevo. Susret sa ocem bio je kratak, ali pun emocija. “Prišla sam i predstavila se. A on je rekao: ‘Sanjao sam te.’” Proveli su jedan dan zajedno, bez pitanja i prebacivanja. Na rastanku je dobila obećanje da će se viđati, ali to se nije ostvarilo. Nakon nekoliko meseci, usledio je hladan telefonski razgovor, što je Aleksandru veoma povredilo. “Bio je leden. Mnogo je bolelo. Ali nisam želela da unosim mržnju u sebe. Znala sam da bih time povredila samo sebe.”

Pokušala je kasnije da obnovi kontakt, ali nije uspela. Čak ni vest da je postao deda nije naišla na radost sa njegove strane. “Nemam potrebu da sudim. Svako nosi svoje razloge koje mi ne znamo”, ističe Aleksandra. Kada je saznala da joj je otac bolestan, želela je da mu pomogne, ali nije stigla – preminuo je. Danas Aleksandra snagu pronalazi u oproštaju i ljubavi koju joj je pružila majka i porodica. Svoje iskustvo pretočila je u roman, a njen pogled na prošlost je jasan: “Niko ne živi u Diznilendu. Svi imamo svoje priče. Ali ako odlučimo da budemo hrabri, uporni i da biramo ljubav, možemo da izvezemo lep život.”