Dvanaest godina nakon iznenadne smrti sina, protođakon Ljubomir Ranković govori o snazi zajedništva i vere
Protođakon Ljubomir Ranković, poznat po svom posvećenom radu u pravoslavlju, pre 12 godina suočio se sa najvećim izazovom u životu – nenadoknadivim gubitkom sina Aleksandra. Aleksandar Ranković, teolog i najvažniji saradnik svoga oca, preminuo je u 41. godini života, ispred vrtića, nakon što je svoju jednogodišnju ćerku Saru ispratio na čuvanje. Porodica Ranković, koju čine otac Ljuba, supruga Vera, ćerka Anđelka, snaja, kao i unuci Sofija, Dušan i Sara, godinama se nosi sa bolom koji, kako otac Ljuba opisuje, „nema ljuće rane“. On kaže: „Zamislite da mislite da ste najsrećniji čovek, a onda u jednom trenu sve nestane. Taj trenutak je kao udar groma, samo mnogo teži.“
Suočen sa pitanjem zašto se takva tragedija dogodila baš njegovoj porodici, Ranković je utehu pronalazio u delima duhovnih velikana, naročito Svetog vladike Nikolaja. Ne zna šta bi izabrao da je imao mogućnost da bira, ali posebno ističe simboliku mesta: „Ako igde na ovom svetu ima mesta za Hrista, to je među decom.“
Aleksandar nije bio samo sin, već i ključni deo porodične izdavačke misije. „Sve tehničke radnje, uvode, ideje, nosio je više nego ja i žrtvovao se“, ističe otac Ljuba. Uprkos nenadoknadivom gubitku, porodica svoju najveću utehu pronalazi u veri i nadi: „Na spomeniku moga sina stoji ‘Hristos vaskrse’. Jer vaskrsenje nije čekanje, vaskrsenje je život. Nema smrti. On je življi nego ikada – u našim razgovorima, u sećanjima, u svemu što radimo.“
Otac Ljuba naglašava da nikada ne koristi reči „smrt“ i „grob“, već kada posećuje sinovo počivalište izgovara samo: „Hristos vaskrse“. Uveren je da vera u vaskrsenje porodici daje snagu da nastave dalje i sačuvaju živo sećanje na Aleksandra u svakodnevnom životu.
Ova lična priča protođakona Rankovića svedoči o tome da iako roditeljski bol može biti nezamisliv, upravo su vera, ljubav i podrška porodice presudni u traženju nade i pronalaženju smisla nakon gubitka.
