Godišnja proizvodnja iz termoelektrana sa 21,5 pada na 18 teravat sati, dok potrošnja raste i dostiže manjak od 1,5 do 5,5 teravat sati do 2030.
Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) upozorila je da pogrešne odluke u energetskom sektoru mogu imati dugoročne posledice za više budućih generacija u Srbiji. Prema publikaciji ‘Razvoj elektroenergetike Republike Srbije do 2050. godine’, koju je objavila SANU, kapaciteti i strategije koje se sada određuju imaće presudan uticaj na celokupno društvo. Akademik Miodrag Mesarović naglašava da je energetika izuzetno složena oblast, koja zahteva multidisciplinarni pristup i instituciju od nacionalnog značaja. On ističe i da je životni vek nuklearne elektrane od 80 do 100 godina, što znači da jedna odluka može opterećivati ceo vek.
Iako se planira povećanje kapaciteta hidroelektrana, klimatske promene će uticati na pad srednje godišnje proizvodnje električne energije, koja će iznositi oko 10 teravat sati. Uz modernizaciju termoelektrana, njihov rad može biti produžen još 20 do 30 godina, ali se procenjuje da će godišnja proizvodnja u termoelektranama na ugalj pasti sa sadašnjih 21,5 teravat sati na 18 teravat sati zbog iscrpljivanja rezervi i pada kvaliteta uglja, kao i zbog ekoloških taksi i oporezivanja emisija ugljen dioksida.
Paralelno sa padom proizvodnje, potrošnja električne energije u Srbiji će rasti, pre svega zbog elektrifikacije drumskog prevoza i digitalizacije. Projekcije za 2030. godinu pokazuju manjak električne energije od 1,5 do 5,5 teravat sati, što znači da će uvoz biti neizbežan i skup, uz rizik od nedostupnosti na tržištu.
Akademik Slobodan Vukosavić ukazuje da zamenski izvori u procesu dekarbonizacije ne mogu premostiti jaz između proizvodnje i potrošnje, a mnoge dosadašnje odluke i tehnologije nisu dale očekivane rezultate. On naglašava potrebu za temeljitim analizama dostupnih izvora i tehnologija, procenom investicionih troškova i uticaja na životnu sredinu, kao i pouzdanošću snabdevanja.
Takođe, rast udela vetroelektrana i solarnih elektrana u elektroenergetskom sistemu Srbije zahteva izgradnju skupih baterijskih skladišta, čije baterije treba menjati na svakih 8 do 10 godina, a nestašica i visoka cena kritičnih mineralnih resursa dodatno ograničavaju mogućnosti njihove integracije. Gradnja reverzibilnih hidroelektrana, poput Bistrice, može delimično umanjiti potrebu za baterijskim skladištima, ali ih ne može u potpunosti zameniti.
