Stručnjaci otkrivaju da navike, a ne samo genetika, određuju koliko dugo živimo i šta znači uklanjanje ‘zombi ćelija’.

Da li je moguće da dugovečnost nije privilegija bogatih, već rezultat svakodnevnih izbora? Tema dugovečnosti, kao i pojava ‘zombi ćelija’, sve češće privlači pažnju, posebno kada se govori o potencijalu da ljudi žive i do 120 godina. Prema navodima stručnjaka iz oblasti medicine dugovečnosti i genetike, ključni faktor nije samo genetika, već i način života, što potvrđuje i aktuelna istraživanja.

Petar Videnović, master medicine dugovečnosti i zdravog starenja, i dr Ivana Buzadžić, specijalista genetike i molekularni biolog, ističu da epigenetika daje mogućnost da način života utiče na ispoljavanje gena. Prema njihovim rečima, iako su geni koje nasleđujemo nepromenljivi, svakodnevne navike mogu aktivirati ili ugasiti određene gene, što direktno utiče na kvalitet i dužinu života.

Navike i genetika: Šta zaista određuje dug život?

Mnogi smatraju da je dugovečnost isključivo nasleđena, ali stručnjaci upozoravaju da navike imaju znatno veći uticaj. “Gene koje smo nasledili od roditelja ne možemo promeniti, ali kroz epigenetiku možemo uticati na njihovo ispoljavanje. Način života, ishrana, fizička aktivnost i izbegavanje stresa omogućavaju da svesno aktiviramo ‘dobre’, a ugasimo ‘loše’ gene”, objašnjava dr Buzadžić. Takođe, ona naglašava da je važnije živeti kvalitetno i očuvati kognitivno zdravlje, nego samo doživeti visoke godine.

Zanimljiv je i primer Japana, gde od 107.000 stogodišnjaka, čak 90 odsto čine žene. Statistika pokazuje da žene u proseku žive pet godina duže od muškaraca, a za to su, prema rečima dr Buzadžić, zaslužni hormoni koji štite organizam, kao i veća svest o preventivnim pregledima. Takođe, savremeni testovi, poput analize glikana, omogućavaju otkrivanje rizika od hroničnih bolesti godinama unapred.

Dugovečnost nije privilegija bogatih: uloga ‘zombi ćelija’

Pitanje da li je dugovečnost dostupna svima ili samo bogatima često se postavlja, naročito kada se spomenu skupi tretmani podmlađivanja koje koriste milijarderi širom sveta. Međutim, Petar Videnović ističe da medicina dugovečnosti ima za cilj da biološki podmladi organizam, bez obzira na finansijski status. On objašnjava da ‘zombi ćelije’ predstavljaju ćelije kod kojih su se telomere skratile, pa su ušle u proces ćelijske smrti. Uklanjanje ovih ćelija može doprineti podmlađivanju, ali ključnu ulogu imaju personalizovana medicina i pravovremene analize.

Osim toga, farmakogenetski testovi mogu analizirati kako organizam metaboliše čak 114 različitih lekova, što omogućava lekarima da prepišu terapiju prilagođenu DNK profilu pojedinca. Na taj način, ulaganje u zdravlje na vreme čini dugovečnost dostižnom za svakoga, a ne samo za one sa velikim finansijskim mogućnostima.

Zlatna pravila za dug i funkcionalan život

Poznat je slučaj Francuskinje Žan Kalman, koja je živela 122 godine i 164 dana, bila fizički aktivna i uživala u svakodnevnim zadovoljstvima. Naši stručnjaci izdvajaju nekoliko zlatnih pravila koja mogu doprineti dugovečnosti: 150 minuta fizičke aktivnosti nedeljno, održavanje socijalnih kontakata i mentalne higijene, kao i redovno obavljanje analiza i skrininga. Pre svega, preporučuju da naučite svoje gene da rade za vas, jer, kako kažu, dugovečnost nije privilegija bogatih, već rezultat svakodnevnih odluka.

Minimalna količina tečnosti za zdravu osobu je 1,2–1,3 litra dnevno, dok preterano pijenje vode može biti štetno.

Godinama se u javnosti provlači tvrdnja da je za zdravlje potrebno piti od 1,5 do 2 litra vode dnevno. Međutim, prema mišljenju španskog nefrologa dr Borhe Kiroge, preporuka o dve litre vode nije univerzalna i ne odgovara potrebama svakog organizma. On ističe da je poreklo ove brojke nejasno i da se potrebe za tečnošću razlikuju u zavisnosti od životnog stila i zdravstvenog stanja svake osobe.

Za zdrave ljude koji se odmaraju i ne izlažu fizičkom naporu ili visokim temperaturama, minimalna količina tečnosti potrebna dnevno iznosi 1,2 do 1,3 litra. Ova količina omogućava bubrezima da pravilno filtriraju krv i uklanjaju toksine iz organizma.

Prema rečima dr Borhe Kiroge: „Bubrezima je potrebno oko pola litra vode dnevno za filtraciju toksina.“ Osim toga, važno je uzeti u obzir i takozvane “nevidljive gubitke”, odnosno gubitak vode kroz kožu, disanje i neprimetno znojenje, što iznosi dodatnih 700 do 800 mililitara dnevno. Zbir ovih vrednosti daje upravo preporučenih 1,2 do 1,3 litra.

Kada je potrebno povećati unos tečnosti?

Unos vode od 1,2 do 1,3 litra dnevno važi za odrasle, zdrave osobe koje nisu izložene fizičkom naporu, boravku na vrućini, visokim temperaturama ili infekcijama. Međutim, potreba za tečnošću značajno raste u slučajevima fizičkog napora, boravka na visokim temperaturama, groznice, dijareje, povraćanja, tokom trudnoće i dojenja.

Francuska organizacija Assurance Maladie preporučuje odraslima unos od 1 do 1,5 litara tečnosti dnevno, što je u skladu sa španskim smernicama. Ostatak dnevnog unosa vode dobija se iz hrane, posebno iz voća, povrća, supa i jogurta. Osobe sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, problemima sa srcem ili sklonošću oticanju moraju se konsultovati sa lekarom pre povećanja unosa tečnosti.

Bubrezi ne vole ni manjak ni višak vode

Premalo tečnosti može dovesti do toga da bubrezi rade “na suvo” i da urin postane koncentrovan, što može biti opasno za njihovo funkcionisanje. S druge strane, forsirano pijenje veće količine vode od one koju organizam realno zahteva nije korisno. Dr Borha Kiroga upozorava da preteran unos vode može izazvati hiponatremiju, stanje koje se manifestuje mučninom, glavoboljama i grčevima.

„Bubrezi mogu i da zgusnu i da razrede urin. Kada pijemo mnogo, urin postaje proziran, ali to ne znači da bubrezi rade bolje“, naglašava Kiroga. Zato je važno prilagoditi unos vode individualnim potrebama i pratiti signale tela.

Kako znati da li pijete dovoljno?

Jednostavno pravilo za procenu dovoljnog unosa tečnosti jeste boja urina. Urin treba da bude svetao, ali ne potpuno proziran. Takođe, izostanak glavobolja povezanih sa dehidracijom i umeren osećaj žeđi tokom dana ukazuju na pravilan vodeni bilans. Ako postoji nedoumica oko optimalne količine tečnosti, preporučuje se savetovanje sa lekarom.

Na kraju, svako treba da sluša vlastito telo i prilagodi unos vode prema sopstvenim potrebama, uzimajući u obzir sve relevantne faktore i eventualne zdravstvene probleme.

Nezavisnost pravosuđa je ugrožena, tvrdi Vladan Petrov, a pojedine nevladine organizacije preuzimaju sve veću ulogu.

Sve više građana Srbije izražava nezadovoljstvo zbog toga što su sudski sporovi predugi i što se suđenja odugovlače. Ova tema ponovo dolazi u fokus javnosti nakon što je predsednik Ustavnog suda, prof. dr Vladan Petrov, istakao da je nezavisnost pravosuđa ugrožena. On je posebno upozorio na uticaj kvazi nevladinih organizacija na rad sudova i tužilaštva.

Kada se govori o tome zašto su sudski sporovi sve duži, Petrov podseća da se pitanje reforme pravosuđa pokreće još od vremena njegovih studija. On smatra da je reč o složenom procesu nasleđenom iz perioda realnog komunizma i socijalizma, koji se sada menja kako bi se stvorilo pravo društvo. Međutim, prema njegovim rečima, apsolutno liberalno društvo nije cilj kome treba težiti, jer može dovesti do dizbalansa moći između države i pojedinih segmenata sistema.

Uloga nevladinih organizacija u pravosuđu

Petrov je posebno ukazao na pojavu nevladinih organizacija koje se ne nalaze u registru pravnog poretka, ali se predstavljaju kao „čuvari pravosuđa“. On navodi primer organizacija pri Ceprisu i ProGlasu, ističući da javnost često ne zna ko su članovi tih organizacija ni na koji način deluju. “Oni imaju slobodu udruživanja, što je zagarantovano Ustavom i zakonima. Ipak, sve više nevladinih organizacija preuzima ulogu vlasti,” ocenjuje Petrov.

Zbog toga se, prema njegovom mišljenju, stvara fenomen otuđenja dela sudstva od same sudske vlasti. Prema njegovim rečima, takve neformalne organizacije deluju preko digitalnih platformi i utiču na rad sudova i tužilaštva. “Početkom nedelje sam govorio koliko danas digitalne platforme utiču na rad sudstva i tužilaštva”, naglašava Petrov.

Uticaj na nezavisnost pravosuđa i aktuelne posledice

Profesor Petrov smatra da je nezavisnost pravosuđa ugrožena upravo zbog aktivnosti kvazi nevladinih organizacija. On navodi da ove organizacije okupljaju nezadovoljne tužioce i sudije i podstiču ih da protestuju ispred Pravnog fakulteta, ali i ispred samog Ustavnog suda. “To je manji deo pravosuđa, ali ako ta manjina ima principe koji su antiustavni, može napraviti probleme većini i zajednici”, upozorava Petrov.

Pored toga, istakao je i aktuelnu situaciju u Visokom savetu tužilaca. Od konstituisanja ovog tela, od početka aprila, postoji samo jedna osoba kao predsedavajući. Petrov napominje da ta osoba ne može biti predsednik Visokog saveta tužilaca, ali treba da bude garant samostalnosti.

Konačno, Petrov zaključuje da su izazovi sa kojima se suočava pravosuđe višeslojni. Zbog toga je, kako smatra, neophodno da društvo prepozna ulogu i odgovornost svih aktera, kako bi se obezbedila nezavisnost i efikasnost sudskog sistema. Na taj način moguće je rešiti problem sve dužih sudskih sporova koji muče građane.