Emilija Gavrilović napustila je rodni Taškent i porodicu kako bi sa suprugom Čedomirom gradila život u Srbiji

Umetnica Emilija Gavrilović, rođena Afretdinova i Tatarka poreklom iz Taškenta, odlučila je 2023. godine da zbog ljubavi započne život iznova u Srbiji. Njena priča započinje sasvim slučajno – preuzimanjem aplikacije za učenje jezika, gde je upoznala Čedomira iz Kragujevca. Iako nije znala ništa o Srbiji, a oboje nisu govorili isti jezik, veoma brzo se između njih pojavilo poverenje. Nakon samo dva meseca dopisivanja, Emilija je pozvala Čedomira da je poseti u Uzbekistanu kako bi se upoznali.

“Htela sam samo da učim jezik i upoznajem ljude, nisam verovala da tamo mogu da upoznam ljubav. Čak sam htela da obrišem aplikaciju, ali me je majka zaustavila i rekla da možda baš tu upoznam nekoga važnog”, ispričala je Emilija. Prvi susret u Taškentu bio je iznenađenje jer je Čedomir stigao ranije nego što je očekivano, a u početku su se razumeli pomoću onlajn prevodilaca. Njena porodica je Čedomira toplo prihvatila, što je mladom paru olakšalo prve zajedničke dane.

Čedomir je planirao da ostane dva meseca, ali je produžio boravak na pola godine. Tokom tog perioda živeli su zajedno, upoznavali se sa kulturološkim razlikama, a Emilijini roditelji su mu pomogli da se snađe u novoj sredini. Kada su odlučili da posete Srbiju i upoznaju Čedomirovu porodicu, morali su zbog vize prvo otići do Moskve, što je putovanje učinilo još emotivnijim za Emiliju. “Najteže mi je bilo da ostavim porodicu. Navikla sam na svoj život tamo, na sve što mi je poznato”, iskreno je rekla.

U Srbiji je Emiliju dočekala toplina i srdačnost, a Čedomir je, u skladu sa tradicijom, zatražio dozvolu za brak od njenog oca. Prvi utisci o arhitekturi, ljudima i hrani bili su joj veoma zanimljivi, a srpski jezik je najbrže naučila kroz svakodnevni život i razgovore: “Morala sam da budem među ljudima. Nisam mogla sama da učim kod kuće. Kroz razgovor i svakodnevni život sam naučila jezik”, kaže Emilija.

Nakon života u Srbiji, Emilija i Čedomir su se vratili u Taškent gde su proveli još dve godine, venčali se i kupili stan. Ipak, na kraju su odlučili da se trajno presele u Kragujevac. Danas Emilija ima svoj atelje, bavi se umetnošću i u svojim radovima spaja motive iz Uzbekistana i Srbije. “Imam svoj prostor, radim ono što volim i osećam da sam ostvarila ono o čemu sam maštala. Verujem u čuda i ovo je jedno od njih”, ističe Emilija. Njihova priča pokazuje da ljubav, hrabrost i podrška porodice mogu pomoći da se prevaziđu svi izazovi.

Amerikanka je kroz ličnu borbu postala simbol podrške majkama širom sveta i podigla svest o međunarodnim otmicama dece

Betty Mahmoody je tokom osamdesetih godina vodila miran život u Mičigenu sa suprugom, Irancem Sajedom Bozorgom Mahmoodyjem, i njihovom ćerkom Mahtob. Porodična idila prekinuta je 1984. kada je njen suprug predložio putovanje u Teheran da poseti porodicu posle deset godina. Iako je bila zabrinuta zbog političkih prilika i rata, Betty je pristala na dvonedeljni odlazak u Iran, verujući svom mužu.

Po dolasku u Teheran, suočila se sa potpuno drugačijim načinom života. Tradicionalna pravila, ograničena sloboda žena i stroge norme predstavljali su šok za Betty. Kada je trebalo da se vrate, suprug joj je saopštio da ostaju u Iranu: “Sada si u mojoj zemlji, povinovaćeš se mojim zakonima”, rekao je Sajed Bozorg. Prema iranskim zakonima, Betty više nije mogla sama da napusti zemlju jer joj je kao ženi bila potrebna muževa dozvola.

Tokom narednih 18 meseci, Betty je doživljavala fizičko i psihičko zlostavljanje. Njena svakodnevica svela se na zaštitu ćerke i traženje izlaza. Shvatila je da otvoreni otpor ne daje rezultate, pa je promenila pristup: “Nakon dva meseca odlučila sam da me to neće izvući iz Irana i počela sam da budem fina prema svima”, ispričala je Betty. Postepeno je stekla poverenje okoline, što joj je omogućilo da povremeno izlazi sama i diskretno traži pomoć.

Krajem januara 1986, dok je suprug bio odsutan, Betty je sa petogodišnjom Mahtob iskoristila priliku za bekstvo. Sa samo najosnovnijim stvarima, uz pomoć krijumčara prešle su opasne planinske predele ka turskoj granici. “Od struka naniže bila sam potpuno paralizovana i dva muškarca su me prenela preko poslednje planine. Potpuno sam prepustila svoj život Bogu i verujem da nam je On pomogao”, opisuje Betty najteže trenutke. Nakon napornog puta, uspele su da se vrate u SAD.

Po povratku, Betty je okončala brak i svoj život posvetila podizanju svesti o međunarodnim otmicama dece. Osnovala je humanitarnu organizaciju za pomoć majkama u sličnoj situaciji i godinama držala predavanja širom sveta. “Moram da ispričam svoju priču kako bih pokušala da zaštitim decu koju svakodnevno otimaju i odvode u strane zemlje”, istakla je Betty.

Njene doživljaje opisuje knjiga “Ne bez moje ćerke”, koja je postala bestseler i ekranizovana u filmu sa Sali Fild u glavnoj ulozi. Iako je poslednjih godina manje prisutna u javnosti, njen doprinos borbi za prava žena i decu ostaje neizbrisiv. Njena ćerka Mahtob takođe je nastavila da deli njihova iskustva i izgradila svoj život.

Stana je testamentom odlučila da većinu imovine ostavi ćerki koja joj pomaže, sa željom da sačuva porodičnu harmoniju

Stana, penzionerka iz okoline Bjelovara, pre četiri godine je, odmah nakon smrti supruga, odlučila da testamentom podeli svoju imovinu između dve ćerke. Ova odluka proistekla je iz njene želje da spreči eventualne nesuglasice među naslednicima, budući da je u svojoj okolini često viđala sukobe zbog nasledstva.

“Moja imovina, moja stvar. Svoje sam odlučila i nakon četiri godine sam sve sigurnija da sam postupila ispravno”, istakla je Stana. Ona smatra da je savesno i promišljeno pristupila svakoj odluci, vođena namerom da očuva mir u porodici.

Najveći deo svoje imovine Stana je testamentom ostavila ćerki koja sa njom živi na selu, zajedno sa suprugom i troje dece. Kako kaže, ova porodica živi skromno i svakodnevno joj pomaže, posebno u brizi o domaćinstvu i školovanju unuka. “Zato sam njoj ostavila više. Ostaće i mojim unucima, jer niko sa sobom ništa neće poneti u grob. Njoj prepuštam celu kuću na tri sprata, pomoćnu zgradu, letnju kuhinju i veliko imanje sa dve njive i komadom šume”, objašnjava Stana.

S druge strane, druga ćerka se još davno preselila u Zagreb, gde živi sa suprugom, lekarom, i detetom. Prema Staninim rečima, materijalno su obezbeđeni, često putuju i retko posećuju rodni kraj. “Možda će neko reći da sam nepravedna, ali ova porodica koja je sa mnom živi skromno i stalno mi u svemu pomažu. Ovi iz Zagreba dođu tri puta godišnje na jedan dan, nikad nemaju vremena za mene, a svaki godišnji odmor provode negde na putu”, dodaje ona. Drugoj ćerki ostavila je vredan deo šume, za koji veruje da će s vremenom još više dobiti na vrednosti.

Stana je zaključila da je njena savest mirna i spokojna, jer je sve odluke donela srcem, uverena da će obe ćerke razumeti i prihvatiti njen izbor. Kroz sopstveno iskustvo poručuje da je važno unapred razmisliti o raspodeli imovine, uzimajući u obzir realne potrebe i odnose, da bi mir u porodici bio sačuvan.