Bivši premijer Srbije opisao detinjstvo, odlaske na Kosovo i uticaj rata na mlade generacije
Miloš Vučević, bivši premijer Srbije i aktuelni predsednik Srpske napredne stranke, govorio je o svom odrastanju, odlasku u vojsku i ličnim iskustvima tokom 1993. godine, kada je u zemlji besneo građanski rat. Vučević je naveo da je neposredno po završetku gimnazije dobio poziv za služenje vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, sa rasporedom u Gnjilane i na Kosovo i Metohiju, što je za njega imalo i ličnu dimenziju jer deo porodice živi u Kosovskoj Mitrovici.
On je istakao da su mu prvi odlasci na Kosovo ostavili snažan utisak i da je još tada primećivao društvene podele i tenzije. Tokom priprema za prijemni ispit na Pravni fakultet u Novom Sadu, njegov otac je privremeno sakrio vojni poziv kako bi mogao da se fokusira na polaganje ispita. Vučević je dodao da je prijemni uspešno položio, a odmah potom dobio poziv za vojsku.
“Srpski jezik i istorija su bili predmeti na prijemnom ispitu, a u tom trenutku mi stiže poziv za vojsku. Otac je uzeo to pismo kako bih se mogao pripremiti za fakultet. Kada sam položio prijemni, poziv me je čekao na stolu”, rekao je Vučević.
Naglasio je da je njegova generacija s nestrpljenjem iščekivala služenje vojnog roka, ali da su posledice rata bile prisutne. Neki njegovi prijatelji su poginuli ili ranjeni u Bosni i Hercegovini, a dolazak izbeglica i ranjenih bio je svakodnevan prizor. Vučević se prisetio i poseta ranjenim drugovima na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je, prema njegovim rečima, bilo mnogo ranjenih sa različitih frontova.
Nakon toga, služio je dva meseca u kasarni u Vranju, a zatim deset meseci u Gnjilanu. Istakao je da su vojnici bili izolovani od svakodnevnih problema i nestašica, a u kasarni su svi zajedno provodili vreme. Naveo je da je Gnjilane bilo većinski albansko, dok su okolna sela uglavnom bila srpska. Vojnici nisu mogli iz kasarne bez uniforme i kretali su se samo određenim ulicama.
Vučević je opisao i susrete sa lokalnim stanovništvom, navodeći da su nailazili na neprijatnosti prilikom prolaska vojnim kolonama, ali da su bili usluženi u prodavnicama. Prisjetio se i scene iz pržionice kafe kod Albanca, gde je na zidu video poster američkog aviona, što je kasnije shvatio kao želju lokalnog stanovništva za promenama.
“Ne daj Bože da se vrati to vreme”, istakao je Vučević, govoreći o teškim uslovima i tenzijama iz tog perioda.
