Anđela je kroz ljubav usvojitelja i istrajnost postala uspešna majka i nastavnica, inspirišući decu iz domova da veruju u sebe

Anđela Milojević iz Užica započela je život kao beba napuštena u porodilištu avgusta 2000. godine, provodeći prvih osam meseci bez porodice u bolničkoj sobi. Njena sudbina preokrenuta je zahvaljujući članku u novinama koji je pročitao Miladin iz Despotovca, nakon čega su on i supruga Radica, posle dugih godina borbe sa sterilitetom, odlučili da Anđeli pruže dom. Tako je Anđela dobila novo ime, sigurno okruženje i ljubav roditelja koju nikada ranije nije imala.

Danas je Anđela uspešna inženjerka elektrotehnike, nastavnica u osnovnoj školi, i majka četvorogodišnje Bogdane. Govoreći o svom detinjstvu, Anđela je podelila kroz kakve je teškoće prolazila i kako je saznala istinu o svom poreklu. „Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana’“, ispričala je Anđela.

Osoblje bolnice, ganuto njenom pričom, odlučilo je da joj dâ ime Milica i objavi vest u novinama, nadajući se da će pronaći porodicu za nju. Miladin je, listajući novine na putu do posla, ugledao Anđelinu fotografiju. „Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene“, navela je.

O svom poreklu Anđela je saznala slučajno, sa sedam godina, od komšinice dok se igrala sa njenom unukom: „Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena’“, priseća se Anđela. Iako je taj trenutak bio težak za porodicu, Anđela ističe da se nikada nije stidela svog porekla.

U kasnijim godinama, poželela je da pronađe biološku majku. Susret je bio kratak i emotivno naporan. „Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene“, ispričala je. Takođe je saznala da ima brata i sestru, ali oni nisu želeli kontakt zbog uticaja majke.

Uprkos svemu što je prošla, Anđela ne oseća ogorčenost. „Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom“, kaže ona. Svoju životnu priču koristi da pomogne deci iz domova, podsećajući ih da njihova vrednost ne zavisi od toga što su napušteni. „Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede.“

Danas Anđela ponosno gradi svoju porodicu i karijeru, verujući da je svaki deo njenog puta imao smisao i da može biti inspiracija drugima.

Žene širom sveta sve češće dele svoja iskustva o majčinstvu, naglašavajući važnost podrške i razumevanja

Sve veći broj žena globalno otvoreno govori o izazovima koje donosi majčinstvo, kao i o emotivnim dilemama koje se javljaju nakon rođenja dece. Posebno se ističe potreba za većom podrškom i razumevanjem iz okoline. Karmen, učiteljica iz Velike Britanije u svojim četrdesetim i majka dečaka od deset godina, javno je progovorila o osećaju kajanja koji je dugo skrivala zbog straha od osude. Iako ne dovodi u pitanje ljubav prema svom detetu, ona priznaje: “Majčinstvo mi je uzelo zdravlje, vreme, novac, snagu, telo. Cena je previsoka, a trošak doživotan.” Njena priča odjeknula je među ženama koje, iako su povezane sa svojom decom, iskreno priznaju da bi, da mogu da biraju ponovo, izabrale drugačiji put.

O ovim osećanjima retko se otvoreno govori u društvu, a žene različitih godina i porekla često svoja iskustva dele anonimno na forumima i u zatvorenim grupama, ističući da strah od osude i dalje postoji. Psihoterapeutkinja Ana Matur objašnjava: “Kada se žene osete dovoljno bezbedno da progovore o kajanju, ono što ispliva nisu mržnja ni zanemarivanje, već osećaj izolacije, iscrpljenosti ili gubitka identiteta.”

Karmen je posebno tokom ranih dana majčinstva, dok je njen sin bio beba, uživala u roditeljskoj ulozi, ali je stalno osećala strah, naročito kada su se javila kašnjenja u razvoju deteta, koja su srećom prevaziđena. Konstantan stres i briga vremenom su uticali na njeno zdravlje i doveli do razvoja autoimune bolesti. Svoja osećanja opisuje rečima: “Majčinstvo je beskrajan posao koji radite čak i kada to ne želite, jer od vas zavisi jedna mala osoba. Osećaj je kao da ste sve vreme u zamci iz koje ne možete da pobegnete.”

Sociološkinja Orna Donat, autorka studije o kajanju zbog majčinstva, naglašava da se razlika između kajanja i ljubavi prema detetu često pogrešno tumači. Njena istraživanja ukazuju na to da se mnoge žene osećaju prevareno jer društvo idealizuje majčinstvo i retko pominje njegove teške strane. Prema podacima iz Poljske iz 2023. godine, između pet i 14 odsto roditelja žali zbog odluke da postanu roditelji.

U zatvorenim grupama na društvenim mrežama, gde je i Karmen članica, okupljaju se desetine hiljada žena iz celog sveta. Jedna žena iz Australije deli: “Majčinstvo je puno slatkih trenutaka, ali oni ne nadoknađuju slobodu koju sam mogla da imam umesto toga. Finansije su nategnute, a ciljevi i ambicije su na čekanju.”

Psihoterapeutkinja Margaret O’Konor smatra da mlađe generacije drugačije gledaju na roditeljstvo i da su svesnije da je to lični izbor. “Važno je doneti odluku iz sopstvenih razloga, a ne pod uticajem partnera ili porodice”, ističe ona i dodaje da je realnost roditeljstva često zahtevnija od onoga što društvo prikazuje.

Za mnoge žene osećaj kajanja nije znak manjka ljubavi prema deci, već žal za propuštenim prilikama i životom koji su mogle da vode. Karmen i mnoge druge naglašavaju koliko su podrška, otvoren razgovor i prihvatanje sopstvenih osećanja bez stida ključni. “Više se ne osećam kao čudovište”, zaključuje Karmen, koja danas, zahvaljujući terapiji, uspešnije balansira između roditeljstva i svojih potreba.

Iskustvo muškarca koji se, nakon 23 godine zajedničkog života, suočava sa razlozima za razvod

Branislav je, nakon više od dvadeset godina braka, odlučio da napusti suprugu i započne nov početak. Iako su ljudi iz njegovog okruženja imali različita mišljenja o tome i često ga osuđivali, njegova odluka nije bila ishitrena – proistekla je iz dugogodišnjeg unutrašnjeg preispitivanja i pokušaja da brak sačuva. U razgovoru sa prijateljima Branislav je otvoreno govorio o razlozima zbog kojih je razvod postao jedina opcija.

Kako sam kaže, „vremenom sam izgubio osećaj da sam priznat kao osoba sa svojim interesima i željama. Sve češće sam morao da se prilagođavam, a ono što je meni bilo važno postajalo je nebitno.“ Tokom godina je trpeo stalnu kontrolu, od upravljanja zajedničkim novcem do toga s kim provodi vreme, što mu je sve više narušavalo slobodu.

Iako se trudio da bude posvećen partner, izostanak zahvalnosti i priznanja doveo je do osećaja nevidljivosti u vezi. Emocionalna distanca između supružnika je rasla, a svaki pokušaj razgovora o sopstvenim osećanjima naišao bi na ravnodušnost. Kako navodi, stalne kritike i zamerke su s vremenom poljuljale njegovo samopouzdanje.

Bliskost među partnerima gotovo da je nestala, a Branislav je imao utisak da deli prostor sa osobom koja mu više nije partner. Finansijski pritisak da obezbedi sve za porodicu bio je konstantan, dok su njegove sopstvene potrebe ostajale zanemarene. Česte svađe i napeta atmosfera dodatno su pogoršali svakodnevni život i mentalno zdravlje.

„Nije bilo brige za moje mentalno stanje. Kada sam pokušao da razgovaram o tome ili predložio da potražim pomoć, naišao sam na podsmeh“, iskren je Branislav. Odluka o razvodu nije bila impulsivna, već rezultat dugog razmišljanja i pokušaja da popravi odnos. Na kraju, ključni razlog za kraj braka bio je potpuni gubitak međusobnog poštovanja, zbog čega se, kako kaže, više nije prepoznavao u svom životu.

Ovako lične priče mogu biti značajne za mnoge žene, jer podsećaju na važnost međusobnog poštovanja, otvorene komunikacije i brige o mentalnom zdravlju u dugotrajnim vezama.