Hiljade ljudi viču, pevaju, zvižde i skandiraju, a sportista u sred tog haosa mora da čuje samo ono što je važno. Za publiku je buka sa tribina deo spektakla, ali za profesionalnog sportistu ona može predstavljati ozbiljan test koncentracije.
Ipak, vrhunski sportisti ne pokušavaju nužno da potpuno „isključe“ zvuk. Oni uče kako da usmere pažnju na ono što je važno i da ne dozvole da ih spoljašnji stimulansi izbace iz ritma.
Mozak ne može jednostavno da ugasi buku
Kada se na stadionu ili u hali čuje nekoliko desetina hiljada ljudi, mozak registruje veliki broj zvučnih informacija. Nije realno očekivati da sportista bukvalno prestane da čuje publiku.
Umesto toga, kroz trening se razvija sposobnost da se pažnja selektivno usmerava.
Fudbaler, na primer, mora da prati kretanje saigrača i protivnika, dok košarkaš istovremeno mora da registruje loptu, saigrače, odbranu i vreme na semaforu.
Trening u bučnim uslovima
Jedan od načina da se sportisti pripreme jeste da se slični uslovi stvaraju tokom treninga.
Ako se sportista navikne da izvodi određeni pokret, šut ili rutinu dok oko njega postoje ometajući zvuci, buka tokom pravog takmičenja može mu postati manje neobična.
Cilj nije da buka nestane, već da prestane da bude nešto što privlači pažnju.
Rutina pomaže pod pritiskom
Mnogi vrhunski sportisti imaju veoma precizne rutine pre izvođenja važnog poteza.
Košarkaš može nekoliko puta da odbije loptu pre slobodnog bacanja, teniser ima svoj ritual pre servisa, dok fudbaler može napraviti nekoliko dubokih udaha pre izvođenja penala.
Takve rutine pomažu da se pažnja vrati na poznate korake, umesto na publiku i pritisak situacije.
Disanje smanjuje napetost
Kontrolisano disanje takođe može pomoći sportisti da ostane smiren.
Kada je osoba pod velikim pritiskom, telo ulazi u stanje pojačane pripravnosti. Usporavanje i kontrolisanje disanja može pomoći da se smanji osećaj panike i vrati pažnja na zadatak.
Zbog toga mentalna priprema danas predstavlja važan deo treninga brojnih profesionalnih sportista.
Ne ignorišu navijače – uče da ih „filtriraju“
Najzanimljivije je to što sportista ne mora da prestane da čuje publiku. On samo uči da zvuk tribina ne povezuje sa svojim sledećim potezom.
Vremenom se razvija sposobnost da se pažnja brzo prebaci sa buke na konkretan zadatak: loptu, protivnika, saigrača, pokret ili instrukciju trenera.
Zato vrhunski sportista nije onaj koji ništa ne čuje sa tribina, već onaj koji zna šta da čuje – a šta da ignoriše.
