Fudbalska reprezentacija Italije ostala bez Mundijala 2026, dok istorija beleži slične negativne serije velikih timova
Fudbalska reprezentacija Italije, četvorostruki svetski šampion (1934, 1938, 1982, 2006), po treći put uzastopno nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo, ovoga puta koje će biti održano 2026. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj neuspeh dolazi nakon što Italija nije prošla grupnu fazu na Mundijalu u Južnoj Africi 2010. godine, kao ni u Brazilu 2014, dok za turnire u Rusiji 2018. i Kataru 2022. nije uspela ni da se kvalifikuje. Takva serija neuspeha predstavlja nacionalnu tragediju u zemlji gde je fudbal najvažniji sport, i gde je reprezentacija tradicionalno bila snažna u svim sportskim disciplinama.
Analize o uzrocima ovakvog pada italijanskog fudbala intenzivno se vode kako u Italiji, tako i širom fudbalskog sveta, naročito u trenutku kada se Italija može pohvaliti dobrim rezultatima u drugim sportovima, iako ni muška košarkaška reprezentacija ne ostvaruje uspehe kao nekada. Ipak, italijanski primer nije usamljen – u raznim sportovima i drugim zemljama zabeležene su slične serije negativnih rezultata velikih timova i sportista.
Španija je, takođe, imala periode neuspeha kada se nije plasirala na dva uzastopna Svetska prvenstva – 1954. i 1958, kao i 1970. i 1974. godine. U pojedinim slučajevima ispadanje je odlučeno žrebom ili tesnim porazima, a tada je na turnirima učestvovalo samo 16 ekipa (u SAD 2026. će igrati čak 48). Vredi napomenuti da Španija tada još uvek nije bila svetski šampion.
U klupskom fudbalu, Real Madrid je nakon šeste titule u Kupu Evrope 1966. godine čekao čak 32 godine na novu, sedmu titulu, koju je osvojio tek 1998. godine. Sa druge strane, Liverpul je u engleskom prvenstvu čekao 30 godina na šampionsku titulu, od 1990. do 2020. godine, dok Arsenal nije osvojio titulu već 22 godine. U Španiji, Betis i Sevilja beleže još duže periode bez titula, 91, odnosno 80 godina.
Slične negativne serije zabeležene su i u drugim sportovima. Čikago Kabsi u američkoj bejzbol ligi čekali su 108 godina na novu titulu, od 1908. do 2016. godine. U ragbiju, Škotska nije osvojila VI Nacija od 2000. godine, dok je Italija, od kada je 2000. postala deo tog takmičenja, još uvek bez trofeja.
U individualnim sportovima, Francuzi čekaju na pobedu svog bicikliste na Tur de Fransu još od trijumfa Bernara Inoa 1985. godine. Na Rolan Garosu, poslednji francuski pobednik muškog turnira bio je Janik Noa 1983. godine, dok su u ženskoj konkurenciji slavile samo Françoise Durr 1967. i Mary Pierce 2000. godine.
U Formuli 1, Ferrari kao najtrofejniji tim i jedini učesnik svih svetskih šampionata, nije osvojio titulu u konkurenciji vozača od 2007. godine (Kimi Raikkonen), a titulu konstruktora od 2008. godine. U japanskom sumou, sportu od nacionalnog značaja, lokalni takmičari su od 1993. godine u senci stranaca, među kojima su dominirali Mongoli, Amerikanci i Evropljani, a retki su turniri koje je osvojio japanski borac.
Italija se u ovom trenutku suočava sa teškom fazom u fudbalu, ali primeri iz istorije pokazuju da i najveći timovi prolaze kroz duge periode bez velikih uspeha. Kako kaže stara izreka, ni dobro ni zlo ne traje sto godina – a na Italiji je sada da pronađe put povratka na vrh fudbalskog sveta.
