U Srbiji su se kroz vekove zadržali brojni običaji vezani za sahrane i ispraćaj pokojnika. U mnogim porodicama i danas postoji verovanje da uz preminulu osobu u kovčeg treba staviti određene predmete koji su joj bili važni tokom života.
Ipak, pravoslavna tradicija jasno razlikuje narodne običaje od onoga što crkva smatra duhovno važnim tokom pogreba.
Šta ljudi najčešće stavljaju u kovčeg pokojnika?
U različitim krajevima Srbije običaji se razlikuju, pa porodice često uz pokojnika ostavljaju:
- fotografije
- maramice i komade odeće
- sat ili nakit
- brojanicu i krst
- cigarete ili omiljene sitnice
- novac, hleb ili flašicu rakije
Za mnoge porodice to predstavlja poslednji znak ljubavi i poštovanja prema osobi koja je preminula.
Neki veruju da pokojniku te stvari „trebaju“ na drugom svetu, dok drugi jednostavno žele da uz njega ostane nešto što je voleo tokom života.
Šta o tome kaže pravoslavna crkva?
Prema pravilima pravoslavnog pogreba, koja su zapisana u Trebniku — bogoslužbenoj knjizi koja uređuje obrede sahrane — u kovčeg bi trebalo stavljati isključivo predmete sa duhovnim značenjem.
U praksi se posebno izdvajaju dve stvari:
- ikona ili krst koji pokojnik drži u rukama
- venčić koji se polaže na čelo pokojnika
Venčić nosi simboliku vere i večnog života, dok ikona predstavlja predavanje duše Hristu i duhovnu zaštitu pokojnika.
Pored toga, telo pokojnika i kovčeg osveštavaju se svetom vodom, a pokojnik se pokriva posebnim pokrovom kao simbolom vere i Božje zaštite.
Zašto su nastali narodni običaji?
Etnolozi objašnjavaju da su mnogi običaji nastali mešanjem hrišćanskih verovanja i stare narodne tradicije. Zbog toga se u nekim krajevima i danas praktikuju rituali koji nisu deo zvaničnog crkvenog učenja.
Uprkos tome, sveštenici često naglašavaju da materijalne stvari nemaju značaj za „onaj svet“ i da je mnogo važnija molitva, sećanje i dostojanstven ispraćaj pokojnika.
Šta je zapravo najvažnije na sahrani?
Prema pravoslavnom učenju, smisao pogreba nije u predmetima koji se polažu uz pokojnika, već u molitvi za njegovu dušu i veri u večni život.
Zato crkva savetuje da se pažnja usmeri na molitvu, opelo i poštovanje prema preminulom, dok su svi ostali običaji stvar porodične tradicije i ličnog izbora.
