Gotovo svako je to nekada uradio, često potpuno nesvesno. Glas odjednom postane viši, nežniji i razvlačimo reči kada se obraćamo bebi, psu ili mački. Iako sa strane može delovati neobično, ovaj način govora ima svoje objašnjenje.
Stručnjaci ovu pojavu povezuju sa instinktivnim prilagođavanjem komunikacije. Kada razgovaramo sa bićem za koje procenjujemo da ne razume govor na isti način kao odrasla osoba, nesvesno menjamo ton, ritam i visinu glasa.
Kod beba, takav govor može da privuče pažnju i olakša prepoznavanje emocija. Viši ton i naglašena intonacija pomažu mališanima da razlikuju raspoloženje i lakše prate komunikaciju.
Sličan obrazac javlja se i kada pričamo sa psima i mačkama. Ljudi tada često koriste topliji ton, kraće rečenice i izraženiju intonaciju, kao da pokušavaju da poruku prenesu ne samo rečima već i emocijom.
Zanimljivo je da većina ljudi uopšte ne primeti trenutak kada promeni glas. To se dešava spontano, a razlog je jednostavan – ton kojim govorimo često govori jednako mnogo kao i same reči.
