Postoje mirisi koje nismo osetili godinama, a onda se iznenada pojave i u samo nekoliko sekundi vrate čitav prizor iz prošlosti.
Miris stare kuće. Omiljenog parfema. Sveže pokošene trave. Kolača koji je pravila baka. Kiše koja pada na vruć asfalt.
Kako je moguće da nešto tako kratkotrajno ostavi trag u našem pamćenju toliko dugo?
Odgovor se krije u načinu na koji je čulo mirisa povezano sa mozgom.
Kada udahnemo neki miris, molekuli mirisa aktiviraju receptore u nosu, a signal zatim stiže do područja mozga koja obrađuju miris. Ono što je posebno zanimljivo jeste da su ta područja veoma blisko povezana sa strukturama koje imaju važnu ulogu u emocijama i pamćenju.
Zato miris često ne doživljavamo samo kao informaciju poput „ovo miriše na kafu“.
On može da bude povezan sa osećanjem, mestom, osobom ili određenim događajem.
Zbog toga jedan miris može da bude dovoljan da nas iznenada vrati u detinjstvo.
Zamislite da ste kao dete svakog jutra osećali isti miris hleba iz kuhinje. Godinama kasnije, prolazite pored pekare i osetite veoma sličan miris. Mozak može da poveže novi miris sa starim iskustvom i odjednom se pojave slike, osećanja ili detalji za koje ste mislili da ste ih potpuno zaboravili.
Upravo zbog toga mirisi mogu da deluju gotovo kao vremenska mašina.
Zanimljivo je i da ne moramo svesno da zapamtimo miris da bi on kasnije postao deo neke uspomene. Ako je bio prisutan tokom snažnog emocionalnog događaja, veza između mirisa i tog događaja može ostati veoma čvrsta.
Naravno, ne znači da je svako sećanje koje pokrene miris potpuno precizno. Naše pamćenje nije snimak prošlosti – ono se vremenom menja i može da pomeša detalje. Ali osećaj koji miris probudi može biti izuzetno snažan.
Zato nije čudno ako vas miris nekog parfema iznenada podseti na osobu koju niste videli deset godina ili ako vas miris hrane vrati u kuhinju iz detinjstva.
Ponekad ne zaboravimo miris.
Samo zaboravimo koliko je duboko bio povezan sa nekim trenutkom našeg života.
