Nedelja je za većinu ljudi danas sinonim za odmor, porodični ručak, sporije jutro i pripremu za novu radnu nedelju. Ali ko je, zapravo, odlučio da baš ovaj dan bude poseban?
Odgovor nije vezan za jednu osobu, jednu državu ili jedan zakon. Tradicija nedelje kao dana odmora razvijala se vekovima, a važnu ulogu u tome imali su religija, država i kasnije savremeni zakoni o radu.
U hrišćanskoj tradiciji nedelja je postala posebno važna jer se smatra danom Hristovog vaskrsenja. Još u 4. veku rimski car Konstantin Veliki doneo je zakon kojim je nedelja dobila poseban status dana odmora u Rimskom carstvu. To je bio jedan od važnih koraka u oblikovanju tradicije koja će opstati vekovima.
Međutim, nedelja nije oduvek bila neradni dan za sve. Tokom industrijske revolucije veliki broj ljudi radio je gotovo svakog dana, često po veoma dugim smenama. Tek sa razvojem radničkih pokreta i propisa o radnom vremenu počela je da se učvršćuje ideja da zaposleni treba da imaju redovan dan odmora.
U mnogim evropskim zemljama upravo je nedelja izabrana zbog već postojeće verske i društvene tradicije. Vremenom je njen verski značaj za deo stanovništva oslabio, ali je navika ostala.
Zanimljivo je da nisu sve kulture izabrale nedelju kao glavni dan odmora. U judaizmu je tradicionalni dan odmora subota, dok je u mnogim muslimanskim društvima petak istorijski imao poseban verski značaj. Zbog toga „dan odmora“ nije univerzalno pravilo koje je neko jednostavno proglasio, već rezultat istorije, vere i društvenih promena.
Dakle, ako se pitate ko je odlučio da nedelja bude dan za odmor, najkraći odgovor glasi: nije odlučio jedan čovek. Nedelja je svoj današnji status dobila kroz vekove, a ono što je počelo kao verska tradicija postalo je deo društvenog i radnog sistema kakav danas poznajemo.
I možda je upravo zato nedelja toliko duboko ukorenjena u naš osećaj za vreme – čak i kada ne razmišljamo o njenom poreklu, već jednostavno uživamo u tome što sutra ne moramo na posao.
