Psihološki i biološki faktori često utiču na smanjen libido kod muškaraca, a rešenje počinje otvorenim razgovorom

Sve više parova širom sveta primećuje da kod muškaraca može doći do gubitka interesa za intimne odnose, i to čak i kada nema treće osobe u vezi. Ovaj problem javlja se u različitim fazama života i ne zavisi nužno od godina ili dužine veze. Stručnjaci ističu da su uzroci često složeni, a uključuju i psihološke i biološke faktore. Depresija je jedan od najučestalijih razloga za smanjen libido kod muškaraca, jer utiče na svakodnevno funkcionisanje i seksualni život. ‘Depresija može izazvati gubitak interesovanja za aktivnosti koje su nekada donosile zadovoljstvo, uključujući i seks’, objašnjava psiholog dr. Nemanja Petrović. Osobe koje se bore sa depresijom često su povučene i osećaju se iscrpljeno, što može dodatno opteretiti partnerski odnos. Motivacija za intimnost obično proizilazi iz želje za povezanošću i zadovoljstvom, ali kod osoba sa depresijom, čak i seksualne fantazije mogu biti znatno umanjene ili nestati, što se direktno odražava na libido. Dr. Petrović dodaje: ‘Kada neko izgubi kontakt sa sopstvenim zadovoljstvom, teško mu je da odgovori na očekivanja partnera i obnovi intimu u vezi.’ Osim depresije, svakodnevni stres i pritisak dodatno otežavaju situaciju. Seksualni odnos, koji bi trebalo da donosi bliskost i opuštanje, može postati izvor stresa ako postoji osećaj nezadovoljstva ili pritisak da se ispune određena očekivanja. Neki muškarci, u pokušaju da se izbore sa negativnim emocijama, mogu čak reagovati povećanjem seksualnog nagona, ali to često vodi do kompulzivnosti i dodatnog nezadovoljstva. Perfekcionizam je još jedan značajan faktor koji može narušiti intimne odnose. Perfekcionisti često sebi i partneru postavljaju nerealna očekivanja, što izaziva anksioznost i probleme u seksualnom funkcionisanju. ‘Perfekcionizam je čest neprijatelj zadovoljstva u seksualnim odnosima’, ističe seksualni terapeut dr. Marija Ilić. Takođe, pojedini lekovi, naročito antidepresivi, mogu kao nuspojavu izazvati snižen seksualni nagon, poteškoće sa erekcijom ili postizanjem orgazma. Iako se ove reakcije ne javljaju kod svih, važno je obratiti pažnju i konsultovati se sa lekarom ukoliko dođe do promena u seksualnom životu. Ukoliko primetite promene u intimnosti, ključno je razgovarati otvoreno sa partnerom i potražiti stručnu pomoć. Pristup problemu sa razumevanjem i podrškom može značajno doprineti obnovi bliskosti u vezi.

Priča Marije i Aleksandra dokazuju koliko su podrška i ljubav ključni u suočavanju sa neplaniranim situacijama tokom vantelesne oplodnje

Marija i Aleksandar iz Češke sreli su se na letovanju, brzo se zaljubili i venčali, sanjajući o zajedničkoj porodici. Nakon pet godina borbe sa neplodnošću, odlučili su se za vantelesnu oplodnju. Treća procedura donela im je nadu i željno su očekivali dolazak deteta, dok je Marija uz podršku supruga uspešno iznela trudnoću.

Međutim, nakon porođaja usledilo je iznenađenje: njihova beba imala je tamniju put, što je šokiralo i njih i lekare. Aleksandar je posumnjao da je došlo do zamene beba u porodilištu, ali lekari su potvrdili da nije bilo greške tokom samog porođaja. Sumnje su dovele do nesuglasica među supružnicima, a Marija se suočila sa ozbiljnim nepoverenjem. Tvrdila je: “Nikada nisam prevarila svog muža i oduvek sam želela samo našu porodicu.”

U potrazi za rešenjem, Marija je potražila pravnu i psihološku pomoć, a advokat joj je preporučio DNK test kako bi se situacija razjasnila. Aleksandar je, iako sa zadrškom, pristao na testiranje. Rezultati DNK analize potvrdili su da Marija i Aleksandar nisu biološki roditelji deteta. Utvrđeno je da je došlo do zamene embriona u procesu vantelesne oplodnje, što je izuzetno retka, ali moguća medicinska greška.

Nakon šokantnog saznanja, Aleksandar je zamolio Mariju za oproštaj, a zajedno su odlučili da nastave da brinu o detetu koje su već zavoleli. Marija je podelila svoje osećanje: “Nismo mogli da odbacimo dete koje je bilo uz nas od prvog dana, iako smo znali istinu. Najteže je bilo živeti sa nepravdom, ali ljubav prema detetu je prevagnula.”

Zajedno sa advokatom pokrenuli su istragu u laboratoriji gde su se lečili. Istraga je pokazala da su njihovi embrioni bili slabijeg kvaliteta i da je greška nastala zbog propusta u praćenju. Marija i Aleksandar su, uprkos svemu, odlučili da ostanu zajedno i da se potpuno posvete detetu, a Marija je postala aktivna u edukaciji o sigurnosti procesa vantelesne oplodnje. Njihova priča je podsetnik na značaj podrške, razumevanja i informisanosti u izazovima roditeljstva.

Sudbina Violet Nozier iz 1930-ih osvetljava složene porodične odnose i borbu za ženska prava

Violet Nozier, rođena 1914. godine u Parizu, ostala je upamćena kao jedna od najzagonetnijih figura francuske kriminalističke istorije. Odrasla u skromnoj porodici železničkog mehaničara Baptistina i njegove supruge Žermen, Violet je već tokom školovanja pokazivala buntovni duh i često preuveličavala priče o svom poreklu, tvrdeći da joj roditelji imaju više uspeha nego što je to zaista bio slučaj.

Sa samo 15 godina, napustila je roditeljski dom i započela život u svetu luksuznih kafića i skupocene garderobe, izdržavajući se uz pomoć imućnih starijih muškaraca. Ova potraga za boljim životom dovela je do ozbiljnih posledica po njeno zdravlje: 1932. godine dijagnostikovana joj je polno prenosiva bolest, ali je uz pomoć manipulacije uspela da od lekara dobije lažno lekarsko uverenje za roditelje.

Porodična atmosfera postaje sve napetija, a Violet u sudskim zapisima počinje da optužuje oca za zlostavljanje. Prvi pokušaj trovanja roditelja desio se u martu 1933. godine, ali nije dao rezultate. U avgustu iste godine, Violet daje roditeljima piće sa smrtonosnom dozom leka – otac umire, majka preživljava. Violet potom beži sa novcem, ali ubrzo biva uhapšena.

Na suđenju 1934. godine izjavljuje: „Ono što se dogodilo bila je posledica godina zlostavljanja i straha.” Ipak, zbog medicinskih dokaza i nedostatka drugih svedočanstava, osuđena je za ubistvo oca i pokušaj ubistva majke. Prvobitno je dobila smrtnu kaznu, ali joj je presuda kasnije promenjena u doživotnu robiju, a potom smanjena na 12 godina zatvora, zahvaljujući trudu njene majke i podršci javnosti.

Nakon izlaska iz zatvora 1945. godine, Violet menja prezime i započinje novi život u Ruanu kao supruga udovca sa petoro dece i vlasnica malog hotela. Presuda joj je 1953. godine poništena, što joj je omogućilo da ostavi prošlost iza sebe. Ipak, tragedije su nastavile da je prate: muž joj je stradao u saobraćajnoj nesreći, a ona je 1966. godine preminula od raka dojke, u svojoj 52. godini.

Priča Violet Nozier i danas je snažan podsetnik na izazove sa kojima se suočavaju mlade žene, kompleksnost porodičnih odnosa i borbu za pravdu i razumevanje u teškim okolnostima.