Porodična priča Martine Gerstner otkriva bogatstvo različitih kultura, hrabrost i žensku snagu kroz generacije

Martina Gerstner iz Pančeva, dvadesetogodišnja gimnazijalka, nosi sa sobom izuzetnu porodičnu istoriju koja objedinjuje tradicije Kine, Srbije, Jevreja, Nemaca, Slovaka i Mađara. Njen pradeda, Čo Čeng Po, bio je prvi Kinez koji je došao u Beograd početkom 20. veka, a Martinina svakodnevica danas je isprepletana raznim običajima i sećanjima na značajne istorijske trenutke.

Čo Čeng Po se doselio u tadašnju Jugoslaviju kao trgovac japanskim porcelanom, zajedno sa prijateljem Lau Cijen Pauom. U Beogradu ga je život spojio sa Gabrijelom Levi, Jevrejkom iz ugledne porodice sa Dorćola. Njihova ljubav naišla je na otpor sa Gabrijeline strane porodice, koja je Gabrijelu čak slala na lečenje, ne želeći Kineza kao zeta. Ipak, Gabrijela se vratila iz Beča sa suprugom, a porodica je prihvatila njen izbor.

Tokom Drugog svetskog rata, njihovu porodicu zadesile su teške tragedije. Gabrijela je bila hrabra i odlučna te je javno protestovala protiv nacista na ulicama Beograda, nakon čega joj se gubi svaki trag i kasnije je pronađena na spisku streljanih. Da bi zaštitio ćerku Gloriju, Martininu baku, Čo Čeng Po ju je odveo u Debeljaču, a kasnije su se preselili u Pančevo.

U Pančevu je Čo Čeng Po bio poznat i cenjen, ali je porodica živela skromno. Kada je saznao da je Josip Broz Tito postao predsednik, ispričao je kako je „sedeo sa njim u zatvoru u Lepoglavi, igrali smo šah i redovno sam ga pobeđivao”, priseća se Martina reči svog dede. Nakon što su poslali pismo predsedniku, porodica je dobila stan i pomoć u bonovima za odeću i hranu.

Martina otkriva da je njen pradeda bio poznat trgovac rukotvorinama na pijaci, a njena baka Glorija izuzetno vredna i posvećena. Porodica je dugo održavala kontakte sa rodbinom iz Kine, iako su vremenom veze oslabile. “Plan nam je da odemo u ambasadu i potražimo ih, jer Kinezi imaju sve podatke o svojim građanima”, navodi Martina.

Priča porodice Gerstner svedoči o istrajnosti, hrabrosti i ženskoj snazi kroz generacije, uvek suočene sa predrasudama i istorijskim izazovima. Jedinstven osećaj pripadnosti i bogatstvo različitih kultura danas su Martinin ponos i životna inspiracija.

Florentina i njen suprug iz Rumunije otvorili su vrata svog doma dvema sestrama, pruživši im sigurnost i ljubav kroz proces usvajanja

Florentina i njen suprug iz rumunskog grada Jaši, suočeni sa nemogućnošću da imaju biološku decu, odlučili su da pokrenu proces usvajanja deteta u proleće 2023. godine. Par je godinu dana ranije podneo zahtev za usvajanje deteta mlađeg od pet godina, u nadi da će se adaptacija odvijati što lakše. Ipak, nepredviđene okolnosti promenile su njihove planove i proširile porodicu na način koji nisu očekivali.

Priča je započela kada je Florentina pregledala profile dece koja čekaju na usvajanje. Prilikom jedne od pretraga, primetila je ime Sofija Joana, što je povezala sa imenima svojih roditelja i to je doživela kao znak. “Tad sam bila sigurna da je to znak”, ispričala je Florentina. Iako su supružnici bili spremni da upoznaju malu Sofiju, socijalna radnica ih je obavestila da devojčica ima sestru Andreu, kojoj nije želela da okrene leđa. Andrea tada još nije bila na listi za usvajanje, ali Florentina je odlučno rekla: “Ali to nije problem! Molim vas, blokirajte njihove profile, otići ćemo da ih vidimo.”

Već pri prvom susretu, 9. marta 2023. godine, stvorila se jaka emotivna povezanost između supružnika i devojčica. Vreme su provodili igrajući se i upoznajući se. “Zavoleli smo se čim smo se ugledali”, priseća se Florentina. Odmah su znali da su Sofija i Andrea prava deca za njih i nisu želeli dodatno vreme za razmišljanje.

U periodu upoznavanja, Florentina i njen suprug svakog vikenda putovali su iz Jašija do Vasluja kako bi provodili vreme sa sestrama. Postepeno su ih dovodili u svoj dom i uređivali sobu prema njihovim željama, zajedno planirajući budućnost. Rastanci su bili emotivni i teški – devojčice su plakale jer nisu želele da se vraćaju i pitale su kada će konačno moći da ostanu. “Plakale su jer nisu htele da odu, pitale su nas zašto moramo da ih vraćamo, koliko će još vremena proći dok konačno ne dođu…”, otkrila je Florentina.

Konačno, 30. maja 2023. godine, Sofija i Andrea su se trajno preselile u novi dom. Prvi zagrljaji, suze radosnice i reči “mama” i “tata” obeležili su početak njihovog zajedničkog života. Andrea je čak napisala pismo u kojem je roditeljima jasno stavila do znanja da ih prihvata kao svoju porodicu.

Prilagođavanje nije prošlo bez izazova, posebno za Andreu, koja se sećala svog prethodnog života i isprva je imala strah od ponovnog napuštanja. Florentina je objasnila: “Trebalo nam je vremena, i mislim da još uvek ima neke strahove, dok nije dobila potvrdu da više neće otići odavde.”

Porodica je zajedno prolazila kroz sve promene, a devojčicama je pružena prilika da odrastaju u toplom i podržavajućem okruženju. Florentina ističe: “Nikad nismo imali osećaj da su usvojene, imam utisak da su naša biološka deca.” Vremenom su Sofija i Andrea izgradile poverenje i naučile da dele ljubav i pažnju.

Danas ova porodica iz Jašija uživa u svakodnevnim radostima. Roditelji najviše cene iskrene dečje zagrljaje i sreću što mogu da budu podrška svojim ćerkama u svemu što ih ispunjava. “Najdivnija stvar u životu je raditi ono što voliš i što te ispunjava. Tu smo da ih podržimo. Uvek i zauvek”, poručuje Florentina.

Gordana, koja se udala sa 15 godina, govori o izazovima i porodičnim vrednostima u tradicionalnoj sredini

Gordana Milenković, danas 27-godišnja žena iz Srbije, deli svoje lično iskustvo sklapanja braka još kao tinejdžerka. Udala se sa 15 godina, a ubrzo nakon toga postala je majka dvoje dece – sina koji je sada u četvrtom razredu i ćerke koja pohađa drugi razred osnovne škole. Gordana je odrasla u sredini gde su rani brakovi bili česta pojava, posebno među mladima u manjim zajednicama. U razgovoru otkriva da je na odluku da se uda rano uticalo i društvo: „Udala sam se rano zato što sam još od 12-13 godina počela da igram u kolu sa momcima. I tako, prevarilo me to. Nisam pomišljala šta će da me čeka posle. Igrala sam tri, četiri godine s momcima i morala sam da se udam. Kad sam izašla iz škole, odmah u septembru sam se udala.”

Sada živi sa suprugom i njegovim roditeljima u zajedničkom domaćinstvu, što je i dalje česta praksa u nekim delovima Srbije. Njena priča osvetljava kako su društvene norme i očekivanja porodice često određivale životni put devojaka. U vreme njenog braka, sklapanje braka u maloletnom uzrastu nije bilo neuobičajeno, ali je sa sobom nosilo ranu odgovornost i često značilo prekid školovanja i ograničen izbor ličnog puta. Danas su zakoni drugačiji – sklapanje braka sa maloletnim licem dozvoljeno je samo uz odobrenje suda i u posebnim slučajevima, pa su ovakve situacije ređe.

Svedočanstva poput Gordaninog podsećaju na značaj osnaživanja žena i prava devojaka da same donose važne odluke o svom životu. Gordana priznaje da bi možda donela druge izbore da je imala više mogućnosti, ali naglašava da joj je porodica sada najveća podrška.