Anđela je kroz ljubav usvojitelja i istrajnost postala uspešna majka i nastavnica, inspirišući decu iz domova da veruju u sebe

Anđela Milojević iz Užica započela je život kao beba napuštena u porodilištu avgusta 2000. godine, provodeći prvih osam meseci bez porodice u bolničkoj sobi. Njena sudbina preokrenuta je zahvaljujući članku u novinama koji je pročitao Miladin iz Despotovca, nakon čega su on i supruga Radica, posle dugih godina borbe sa sterilitetom, odlučili da Anđeli pruže dom. Tako je Anđela dobila novo ime, sigurno okruženje i ljubav roditelja koju nikada ranije nije imala.

Danas je Anđela uspešna inženjerka elektrotehnike, nastavnica u osnovnoj školi, i majka četvorogodišnje Bogdane. Govoreći o svom detinjstvu, Anđela je podelila kroz kakve je teškoće prolazila i kako je saznala istinu o svom poreklu. „Mene je rodila ‘nazovi majka’, a potom ostavila u užičkoj bolnici. Rekla je da ne želi dete, da ne želi da me podoji, da ne želi da me pogleda i tražila je da me pomere od nje. Nije želela ništa da kaže, jedino što je rekla medicinskom osoblju bilo je: ‘Dajte joj ime Ana’“, ispričala je Anđela.

Osoblje bolnice, ganuto njenom pričom, odlučilo je da joj dâ ime Milica i objavi vest u novinama, nadajući se da će pronaći porodicu za nju. Miladin je, listajući novine na putu do posla, ugledao Anđelinu fotografiju. „Kada je došao, iako sam do tada uvek bila u svom krevetiću i ćutala, pružila sam ruke ka njemu, kao da sam znala. On je rekao: ‘Ovo će sigurno biti moje dete’ i izborio se za mene“, navela je.

O svom poreklu Anđela je saznala slučajno, sa sedam godina, od komšinice dok se igrala sa njenom unukom: „Igrala sam se sa njenom unukom i ona mi je rekla: ‘Tebi Radica i Miladin nisu pravi roditelji, ti si usvojena’“, priseća se Anđela. Iako je taj trenutak bio težak za porodicu, Anđela ističe da se nikada nije stidela svog porekla.

U kasnijim godinama, poželela je da pronađe biološku majku. Susret je bio kratak i emotivno naporan. „Pitala sam je samo ‘zašto’, a ona mi je rekla: ‘Nemam šta da pričam, to je prošlo i mene to ne zanima’. U tom trenutku sam izgubila svest i završila u Hitnoj pomoći, a ona je otišla kući i više nikada nije pitala za mene“, ispričala je. Takođe je saznala da ima brata i sestru, ali oni nisu želeli kontakt zbog uticaja majke.

Uprkos svemu što je prošla, Anđela ne oseća ogorčenost. „Nisam ljuta jer znam da nisam kriva. Ako ona može da živi sa tim, neka živi. Bog je tu da sudi, ne ja. Ne mrzim je, ali je ne volim i ne mogu da je nazovem majkom“, kaže ona. Svoju životnu priču koristi da pomogne deci iz domova, podsećajući ih da njihova vrednost ne zavisi od toga što su napušteni. „Želim da poručim toj deci da ih čeka bolji život i da to što su ostavljeni ne znači da manje vrede.“

Danas Anđela ponosno gradi svoju porodicu i karijeru, verujući da je svaki deo njenog puta imao smisao i da može biti inspiracija drugima.

Adrijana i Maja iz Rumunije dokazuju kako ljubav, strpljenje i otvoren razgovor mogu izgraditi snažnu vezu između majke i deteta

Adrijana Vasiljesku iz Rumunije odlučila je pre tri godine da postane samohrana majka usvajanjem devojčice. Sa 46 godina i iza sebe uspešnom karijerom, bila je spremna da pruži dom i ljubav detetu kojem je to najviše potrebno. Njena ćerka Maja imala je gotovo osam godina kada su prvi put počele zajednički život, što je donelo i mnoge izazove, ali i dragocene trenutke bliskosti. Adrijana je oduvek želela da usvoji devojčicu, a kada je ugledala Majinu fotografiju, kaže da je odmah osetila povezanost: „Njene mirne oči i iskren osmeh odmah su me osvojili.” Ipak, prvi susret nije bio lak, jer Maja nije bila spremna da upozna novu osobu. Uz puno strpljenja i podršku stručnjaka, njih dve su postepeno gradile međusobno poverenje. Prvi zajednički praznici, Božić, polazak u školu sa majkom i bakom, kao i svakodnevni mali trenuci, pomogli su Maji da se navikne na novu sredinu. Promena iz hraniteljske porodice bila je posebno teška – Maja je često plakala noću i povlačila se u sebe, a Adrijana je tada mogla samo da je zagrli i pokaže koliko je voli. „Njene oči su izgubile sjaj. Trebalo joj je vreme da se smiri, ali je pokazala koliko je snažna i hrabra“, iskreno deli Adrijana. Prilagođavanje novoj školi donelo je dodatne poteškoće. Maja je u početku odbijala školu iz straha od reakcija drugih i čak nije želela ni da jede. Adrijana je tada organizovala obroke sa decom iz komšiluka i vodila otvorene razgovore sa Majom o svemu što je muči. „Sve rešavamo razgovorom. Verujem da će njeni strahovi vremenom nestati“, kaže ona. Maja je bila uključena u sve važne odluke – od promene škole do izbora imena, što joj je dodatno davalo osećaj sigurnosti. „Objasnila sam joj da sam je tražila i čekala čitav život. Zajedno donosimo odluke i trudim se da uvek zna koliko je voljena“, ističe Adrijana. Danas su Adrijana i Maja veoma povezane. Maja sada svoju majku zove „mama“ i bez zadrške pokazuje emocije. „Otkako je Maja sa mnom, svaki dan mi je ispunjen radošću. Njena sreća mi je najvažnija“, zaključuje Adrijana. Ova priča podseća koliko su ljubav, strpljenje i iskren razgovor važni za izgradnju poverenja i sreće u porodici nakon usvajanja.

Žene širom sveta sve češće dele svoja iskustva o majčinstvu, naglašavajući važnost podrške i razumevanja

Sve veći broj žena globalno otvoreno govori o izazovima koje donosi majčinstvo, kao i o emotivnim dilemama koje se javljaju nakon rođenja dece. Posebno se ističe potreba za većom podrškom i razumevanjem iz okoline. Karmen, učiteljica iz Velike Britanije u svojim četrdesetim i majka dečaka od deset godina, javno je progovorila o osećaju kajanja koji je dugo skrivala zbog straha od osude. Iako ne dovodi u pitanje ljubav prema svom detetu, ona priznaje: “Majčinstvo mi je uzelo zdravlje, vreme, novac, snagu, telo. Cena je previsoka, a trošak doživotan.” Njena priča odjeknula je među ženama koje, iako su povezane sa svojom decom, iskreno priznaju da bi, da mogu da biraju ponovo, izabrale drugačiji put.

O ovim osećanjima retko se otvoreno govori u društvu, a žene različitih godina i porekla često svoja iskustva dele anonimno na forumima i u zatvorenim grupama, ističući da strah od osude i dalje postoji. Psihoterapeutkinja Ana Matur objašnjava: “Kada se žene osete dovoljno bezbedno da progovore o kajanju, ono što ispliva nisu mržnja ni zanemarivanje, već osećaj izolacije, iscrpljenosti ili gubitka identiteta.”

Karmen je posebno tokom ranih dana majčinstva, dok je njen sin bio beba, uživala u roditeljskoj ulozi, ali je stalno osećala strah, naročito kada su se javila kašnjenja u razvoju deteta, koja su srećom prevaziđena. Konstantan stres i briga vremenom su uticali na njeno zdravlje i doveli do razvoja autoimune bolesti. Svoja osećanja opisuje rečima: “Majčinstvo je beskrajan posao koji radite čak i kada to ne želite, jer od vas zavisi jedna mala osoba. Osećaj je kao da ste sve vreme u zamci iz koje ne možete da pobegnete.”

Sociološkinja Orna Donat, autorka studije o kajanju zbog majčinstva, naglašava da se razlika između kajanja i ljubavi prema detetu često pogrešno tumači. Njena istraživanja ukazuju na to da se mnoge žene osećaju prevareno jer društvo idealizuje majčinstvo i retko pominje njegove teške strane. Prema podacima iz Poljske iz 2023. godine, između pet i 14 odsto roditelja žali zbog odluke da postanu roditelji.

U zatvorenim grupama na društvenim mrežama, gde je i Karmen članica, okupljaju se desetine hiljada žena iz celog sveta. Jedna žena iz Australije deli: “Majčinstvo je puno slatkih trenutaka, ali oni ne nadoknađuju slobodu koju sam mogla da imam umesto toga. Finansije su nategnute, a ciljevi i ambicije su na čekanju.”

Psihoterapeutkinja Margaret O’Konor smatra da mlađe generacije drugačije gledaju na roditeljstvo i da su svesnije da je to lični izbor. “Važno je doneti odluku iz sopstvenih razloga, a ne pod uticajem partnera ili porodice”, ističe ona i dodaje da je realnost roditeljstva često zahtevnija od onoga što društvo prikazuje.

Za mnoge žene osećaj kajanja nije znak manjka ljubavi prema deci, već žal za propuštenim prilikama i životom koji su mogle da vode. Karmen i mnoge druge naglašavaju koliko su podrška, otvoren razgovor i prihvatanje sopstvenih osećanja bez stida ključni. “Više se ne osećam kao čudovište”, zaključuje Karmen, koja danas, zahvaljujući terapiji, uspešnije balansira između roditeljstva i svojih potreba.